TRLA BABA LAN

DOBRODOŠLI! RIJEČ JE KAO ĆUPRIJA: DOBRA SPAJA A LOŠA RAZDVAJA


31.08.2010.

Polupismeni i poluusmeni, sasvim demokratski, istrče na nepregledno internetsko i televizijsko polje, pa udri...

Valerijan Žujo:
LEKSIKON SARAJEVA

je dvotomno leksikografsko djelo, obima preko hiljadu i stotinu stranica i sadrži blizu 100.000 činjenica vezanih uz Sarajevo kroz sva razdoblja njegove historije. Riječ je o neuporedivo najvećem zbiru podataka relevantnih za Sarajevo obrađenih i raspoređenih po strogim normama i uzusima leksikografije.

 

Prvi tom Leksikona obuhvata pojmove, od onih koji počinju slovom A, do onih koji počinju sa slovom J (uključujući i njih), a drugi tom, pojmove koji počinju sa slovom K, do pojmova koji počinju sa slovom Ž (uključujući i njih). Riječ je o ovim grupama pojmova: toponimi (ulice, trgovi, četvrti-mahale, krajevi, lokaliteti), hidronimi (nazivi rijeka, potoka, izvora...), važnije građevine (bogomolje, mostovi, bezistani, tekije, samostani, palate...), događaji, ličnosti, važnija umjetnička djela, osobenosti govora, gastronomski pojmovi, etc... Leksikon Sarajeva je bogato ilustrirano djelo. Da to bude tako, pobrinuo se prof. Mehmed Akšamija, autor likovnog obogaćenja i oblikovanja knjige. Sliku za ovitak, pod naslovom: Simfonija Sarajeva, poklonio je slikar svjetskog glasa Čarls Bilić (Charles Billich).

 

      

 

Objavljujem jedan od tekstova iz Leksikona
po vlastitom izboru (i zato što mogu posvjedočiti)  a iz poglavlja:
 

 

Zapisi o neprijateljima Sarajeva

 

"ĐOGIZAM"

 

PROTIV SARAJEVA
SPOLJA I IZNUTRA

 

Evanđelje po Ivanu, počinje stihom: Na početku bijaše riječ...Život možda najznačajnijeg pjesnika dvadesetog stoljeća, koji je pjevao na ovom našem višeimenom jeziku, Branka Miljkovića, rezimiran je njegovim stihom: Ubi me prejaka reč! Malo je, uopće, stihova, koji su citirani toliko puta kao pomenuta dva. Nema sumnje, riječ pokreće brojne važne mehanizme...Riječ kao otkrovenje, molitva, komanda...Teško je, u ljudskom svijetu, zamislivo neko sasvim gluhonijemo postojanje. Ali i gesta je riječ i grimasa je riječ...Glava se gubila (i gubi) nakon jednog miga nekoga moćnog i surovog...u smrt se slalo (i šalje) i išaretom. Nečiji tik može dobiti snagu smrtne presude. Zavodljiva moć govora, donijela je i puno dobra, ali zadaća ovih zapisa je da naruže prononsirane neprijatelje Sarajeva, dakle one dušmane Šehera, koji su to postali vlastitom odlukom i sa strašću. Duga je povijest ovoga grada, no, vidno mjesto u pomenutoj galeriji zauzima i jedan novinar: Risto Đogo.

  Risto Đogo je među onima, koji su na najružniji i najopasniji način uzvratili Sarajevu, na njegovoom gostoprimstvu i širini. Nije teško načiniti kroki ovog nesretnika: inteligentan na jedan sirov, brđanski način...preciznije, prepreden, lukav, proračunat; marljiv i ambiciozan, ali krajnje kooperativan u odnosu na vlast...svaku vlast; školski primjer sluganskog mentaliteta. Prije rata, strelovito je napredovao, dakako, zahvaljujući i talentu i smislu za organizaciju, ali u prvom redu, zahvaljujući naglašenoj ideološkoj pravovjernosti i poslušnosti. Povremene disonance u njegovom djelovanju, kao razumijevanje za pisanje Vuka Draškovića, samo su dodavali težinu ovom režimskom medijskom kapitalcu. Politički i općedruštveni kijamet, koji je zadesio ovaj naš ukleti prostor početkom devedesetih godina dvadesetog stoljeća, nisu ni najmanje zbunili Ristu Đogu. On je, opet, izvrsno radio ono što su od njega tražili njegovi gospodari. Samo što u tim zahtjevima nije više bilo ni traga humanizmu i ideji o jednakopravnosti i...čak, bratstvu među ljudima i narodima...Naprotiv, program je bio izrazito neofašistički, neočetnički...Vajni urednik Paljanske televizije, proslavio se kod istomišljenika ogavnom nekrofilijom, monstruoznim pljuvanjem nevinih žrtava, posežući za falsifikatima i nepojamnim lažima...Evo, nakon toliko vremena, zaraza kojoj je ime Risto Đogo, počinje i mene obuzimati, pa grabim iz bisaga teške, krupne, a u osnovi odavno potrošene i isprazne riječi.

 

Zahvaljujući mreži svih mreža, moguće je u svako doba poslušati i pogledati sve bisere Riste Đoge. Taj sinhronitet, golema je blagodet, koje, može biti, nismo do kraja svjesni. Sve je moguće nebrojeno puta odvrtjeti. Kao da je jučer istresao na Sarajevo i Sarajlije bljuvotine, za koje je bio uobrazio da su cinizam...Cinizam, međutim, valja dosegnuti. Ta oštra, žestoka inetelektualna igračka, baš i nije za fukaru duhom.

 

Ne treba imati nikakvih iluzija i smatrati ovu pojavu jedinstvenom, ekskluzivnom...Daleko od toga. Pod svim bajracima klijaju, niču i bujaju Đogina braća po poganosti. Rasli su i rastu i u Sarajevu. Oni jednim klikom promijene ideološki, nacionalni ili konfesionalni ključ i počnu obilno povraćati svoju bolesnu suštinu. Ovu vještinu uvježbavaju pod čadorima političkog bašibozuka, pred kamerama i mikrofonima improviziranih i bezvrijednih televizijskih kanala, na populističkim tribinama i skupovima, na stranicama one štampe...

 

Polupismeni i poluusmeni, sasvim demokratski, istrče na nepregledno internetsko i televizijsko polje, pa udri...a pseudoučeni i uistinu učeni, ali pokvareni, zaodjenu šugave ideje blistavim inetelektualnim ornatom. To im uredno plate ili ih, makar, potapšu po ramenu. Niko od njih nije puno bolji od Riste Đoge. Većina je samo bolje ili lošije premazana i zakamuflirana. Đogina sudbina bijaše, da je postao tip, da je udžbenički primjer svoje vrste i tu pomoći nema...
Također, poput svih na ovom mjestu, u ovoj novini akcentiranih, stigla ga je Mejlijina* kletva. Neki su ljudi, prije pet godina, htjeli krstom obilježiti mjesto uz Zvorničko jezero, na kojem je kletva Mejlije Kuranije postala djelotvornom. Drugi im ljudi to nisu dopustili...pa su znak bacili u vodu.
To ne valja. I to je izraz đogizma. Svaki umrli zaslužuje elementarni znak.
Znak, čije su dimenzije nesrazmjerno šire i veće od pomenute novinarske ništarije, nije lijepo ni moralno rušiti i bacati. To samo kazuje, koliko je infekcija đogizma jaka i teško savladiva.

 

    Valerijan ŽUJO (1948.), književnik. Piše poeziju, prozu, dramske i esejističke tekstove, te scenarija i putopise. Bio je sekretar Udruženja književnika Bosne i Hercegovine (1981-1985.g.), sekretar redakcije časopisa BOOKS IN BOSNIA i urednik u Radio-televiziji Bosne i Hercegovine. Zastupljen je u: Antologiji jugoslovenske poezije (NEA EПOXH, Kipar); Izboru bosanskohercegovačke poezije (REVUE SVETOVEJ LITERATURY,  Slovačka); Antologiji jugoslovenske ljubavne poezije; Antologiji bosanskohercegovačke poezije za djecu; Izboru poezije inspirisane medijevalnom Bosnom (IZRAZ, Sarajevo); u monografiji SARAJEVO, GDJE JE NEKAD BILO; te u drugim izborima i antologijama. Pjesme su mu prevedene na engleski, grčki, turski, japanski, slovački i slovenački jezik.

 

http://www.valerijanzujo.ba/index.html

 

http://www.radiosarajevo.ba/content/view/8024/27/

 

http://www.slobodnaevropa.org/content/article/1516019.html

 

http://dovla.net/2010/08/valerijan-zujo-leksikon-sarajeva/

*Mehmed Mejlija Guranija
 
Pjesma Sarajevu

S uzdahom se sjećam mladosti Sarajeva
Vatrom tuge gorim zbog rastanka s njim

Možda u raju i postoji takva voda i zrak
Al' na ovom svijetu ima li šta slično?!

Kad proljeće cikne u cvijet se pretvara grad
Na raj sliče bašče i ružičnjaci mirisni

Što ga porede s rajem, zar je ikakvo čudo?
Mladići Sarajeva su k'o rajski momci i Ridvan.

A kad na Benbašu išeta Sarajeva mladost
Kao da su djeve rajske na edenskom vrelu

Baci još jednom pogled na grad kad procvjeta
Rekao bih da se mir svuda rasipa

Bašče krasne, voda pitka, mladost privlačna
Sačuvaj Bože, zar se mogu naći mane Sarajeva?!

I neka ga uzvišena Istina od nevolje čuva
Nek' propadne onaj ko je dušmanin Sarajeva!

http://hr.wikipedia.org/wiki/Mehmed_Mejlija_Guranija

 

30.08.2010.

GODINAMA KORISTIMO NEKE FRAZE BEZ DA POJMA IMAMO O NJIHOVOM PORIJEKLU

PROLOG:  INTERNET
U ULOZI ŠEHERZADE

Sve je počelo mojom uobičajenom posjetom sarajevskom gerijatrijsko-sportsko-nostalgičnom blogu http://dovla.net/ koji se čita uz obaveznu jutarnju kaficu.  Tako nađem najnoviji post o Valerijanu Žuji i njegovom Leksikonu Sarajeva.  Tekst je uključivao i link do sajta i tako, mic po mic, dopadne mi se priča o dunđerinu, koja me podsjeti na vlastito djetinjstvo i frazu "nakjivo tojan" koja se u mojoj sarajevskoj porodici koristila kad god bi nešto bilo zaista nakrivo i ja sam je uvojila u vlastitu "vicoteku"..... Kada saznam zašto je Žujo uvrstio baš ovu priču u Leksikon obavezno ću vam javnuti! 

Priču sam kopirala i objavljujem je, ALI.....pošto se na kraju nalazi ime autora što me je (ne)prijatno iznenadilo jer sam bila čvrsto ubijeđena da je fraza bila izum mog tate, po svom dobrom običaju, a uz pomoć internet-Šeherzade našla sam čak i ILUSTRACIJU na dobroj staroj Wikici, pa i to kačim, of course....

Eh, moje uvodno predavanje od 15 minuta je završeno i evo te lijepe priče-anegdote:

Dunđerin

ILITI "NAKJIVO TOJAN"

 * Antun Matija Relković(Reljković),

                  pisac iz 18. stoljeća.

Dunđerin niki na jednoj crkvi lip načini toran, kojega kada dovršio bijaše, sajde na zemlju i, metnuvši ruke na čelo, poče ga od sviju strana promatrati ovako u sebi govoreći: „Sada neka dojde tko mu drago, neće na ovom tornu nikakve mahane naći.“

Dvoje dice, koja na crkvenoj ulici jedno drugom prah u oči sipajući igrau se, motreći dunđerina oko torna obhodećega, jedno reče: „Što ovaj okolo torna gledajući u njega obihodi?“ Valjada mu je toran grbav.“ Još ovo i ne svrši svoje govorenje, a drugo povika: „Nakjivo tojan! Nakjivo tojan!“

Dunđerin pogleda u dicu pak opet u toran i vidi da nije niotkud nakrivo, ali za izvaditi njima iz glave tu zlu misao, upita njih:

„Je li dico nakrivo toran?“

Rekoše: „Jest!“

„Ej dobro,“ slidi dunđerin „mi ćemo njega sada popraviti.“

On uzamši klupko kanafa, penje se po svojih skelah gori na toran pak, svezavši jedan kraj za križ, baci klupko na zemlju njima govoreći:

„Uzmite to uže pak vucite onamo na pravac otkuda je toran grbav, a ja ću ga ramenom poduprti, i kada bude dosta, onda mi kažite.“

Dica vuku na kanaf, a dunđerin poduprvši ramenom na toran, stenje kao da bi mu teško bilo, pak pita njih:

„Je li dobro?“

Oni rekoše:

„De još malo.“

Drugi put uprvši reče:

„Hoću l' još?“

Rekoše:

„Dobro je.“

Dunđerin upita: „Je li dobro?“

Odgovoriše:

„Jest.“

 

Tada on, otrgavši kanaf od križa, sajde na zemlju veseleći se što je tao lako ispravio toran, a dica povikaše: „Mi nacinismo tojan! Mi nacinismo tojan!“

Ele, dunđerin njima odgovori: „Volim da ste ga i vi načinili, nego da je grbav.“

 http://hr.wikipedia.org/wiki/Matija_Antun_Relkovi%C4%87

http://www.valerijanzujo.ba/index.html


29.08.2010.

GASTRONOMSKO-KULINARSKA PRIČA SA NARAVOUČENIJEM

Šalšavo lito, ili lito šalšovito

   marchelina
Nema na svitu bolje spize od šalše. Šalša je zakon, šalša je Ustav. Kodeks, rekla bi Torcida.
Kad se u mojoj kući skuva šalša, to je nama ka neka vrsta državnog i vjerskog praznika. Dođe mi od ushita da na balkon izvisin hrvacku zastavu. Ma šta hrvacku, i onu jugoslavensku, jerbo kako volin šalšu sad, tako san je volila i prije. Samo šta to sad smin i naglas reć, jel'. Znan da mi neki neće virovat, al' isto ka šta se u ta vrimena nije smilo ić u crkvu, tako se nije smila ist ni šalša, jerbo je bila još gori opijum za narod od religije.
      

Ona jedna moja zlobna susida doduše zna reć da s obziron kako san se raspupala, ne moran višat zastavu, dovojno mi je izvisit mudante.
A di se i neću raspupat kad mogu svemu odolit osim šalši. A šalša se jide sa manistron, a manistra su ugljikohidrati. I sad ti budi mršav, a je.
I onda nan još nije dovojno šta uz šalšu idemo manistru, nego ono toča šta ostane na dnu pjata temeljito potočkamo s kruvon. Da nan neb' nedajbože uzfalilo ugljikohidrata.
Šalša nije samo spiza, šalša je i simbol. Čega? Pa, lita. I obrnuto, lito je simbol šalše. Tako kad ima doć lito, svi govoru da jedva čekaju godišnji za okupat se, a ja jedva čekan godišnji za na miru kuvat i jist šalšu.
Kad krenen na plažu, najradije bi ponila i tečicu sa šalšon, ali onda neće niko smenon da ide na more. Ma, snobovi. Šta ima loše u tomen da čovik na plaži lipo rasprostre svoju dekicu, izvadi tečicu, i točaje kruv u šalšu? Jel' to koga ugrožava? Jel' narušavan javni red i mir? Jel' vriđan koga? Ne. E pa zašto onda niko neće smenon i mojon tečicon na more? Šta in smetan ja i moja tečica?
Tribalo bi uvest posebne plaže za nas šta smo emotivno vezani uz šalšu i manistru, jer ako mogu naprimjer oni nudisti imat svoje plaže, zašto ih ne bi imali i mi sa tečicama?
I onda lipo na takve plaže ne bi smija doć niko ko sa sebon ne bi ima barenko jednu tečicu i po kile kruva, to bi bilo recimo ka za upad, a onda oni šta bi recimo imali još štagod za jist, dobiju boje misto na plaži, prvi red uz more, a oni šta uz tečicu i kruv i manistru ponesu još i koju cilu pomu i malo paštete za poslin šalše, dobiju gratis i ležaljku.
       

Šta se tiče kuvanja rečene šalše, to je već stvar individualnog doživljaja i ukusa, ali postoji nekoliko svetih pravila:
Ka prvo, triba narizat najmanje dvi velike kapule, jer šalša bez puno kapule ne more ispast ka šta bog zapovida. Onda se u zažućenu kapulu iskrene dva tri kila pomidora, najboje su šljivarice, neki kažu, ali more i one okrugle.
Onda se tako to šufigaje na lagano do iznemoglosti. Na kraju šalša triba izgledat ka recimo marmelada ili džem. Pa kad ono utočaš kruv, pa ono sve nako ljepljivo curi niz kruv, pa niz bradu, a one kore od pomidora taman daju pravu miru da ne bi toč tojest šalša izgledala previše konpaktno, nego taman koliko triba.
Prava šalša na kraju dobije neku posebnu vrstu crvene boje, ka ajmo reć zagasito crvenu, sa prelivima ljubičaste, i, ako je prava, izaziva momentalnu doživotnu ovisnost. Šta se tiče mirisa, kad zatvorenih očiju nagneš glavu nad teču, moraš unutra ćutit redom: more, stine, maslinu, suhozide, fjaku, vino, briškulu i trešetu, žegu i ladovinu od ispod bora zajedno, a ako je šalša baš ono vrhunska, u teči moš čut i cvrčka kako piva.
   

Mene je moj bivši muž stalno frustrira sa pričon o šalši koju je kuva njegov čača, i govorija mi je da nema šamse da ja ikad uspijen takvu skuvat.
Pa san ga jedan dan išla iznenadit i pokušat mu skuvat baš takvu.
Kako je on cilo vrime naglašava da je njegov čača šalšu kuva satima, tako san ja, kad san sve namistila, lipo odlučila malo ubit oko na kauču, računajuć da se tako na laganoj vatri šalša bez rizika more kuvat i sama.
   

Nekoliko sati poslin, dok je dim suklja na sve strane a vatrogasci i pripadnici gorske službe spašavanja mene i dite kroz prozor izvlačili iz kuće, moj muž je, stigavši s posla ima šta i vidit.
Otvorenih usta i razrogačenih očiju blenija je u zadimljenu kuću, a ja san tužno zakjučila kako mi ovaj put šalša baš i nije uspila.
  

Ali zato se bar ne more reć da ga nisan uspila iznenadit.
http://matejuska.blog.hr/
Boba kod susida:
http://www.e-novine.com/entertainment/entertainment-reportaza/40071-Kao-Alisa-zemlji-udesa.html
http://www.e-novine.com/author/slobodanka-boba-djuderija

P.S.  Slika Bobinog muža - vidi komentare!
 
28.08.2010.

KO O ČEMU BABA O ANĐELINI - Ma, mi smo ti živa parodija na komediju sa tužnim ishodom.

 
ANĐO DOĐI,
 
 
 
SVE TI JE
 
 
 
OPROŠTENO
 
 
  Grof Đuraz
Draga moja golubice, anđeoskog imena, opet ti do nas dođe. Hvala Bogu, nek si ti meni živa, zdrava i uzbrdo brza. Kad sam čuo da si ponovo došla u naš glavni grad, kao da me sunce Kalifornije ozarilo. U stomaku nisu lepršali leptirići, već su se krokodili valjali i  okretali, kao u Majami CSI.

Taj dan nisam ništa jeo. Potvrda tvoje prisutnosti utolila je sve moje fiziološke potrebe. Nisam čak ni kenjao, a inače nemam problem sa stolicom. Ne, stvarno nemam nikakav prenos iz prošlosti, nemam fiksaciju oralnu niti analnu, ali prosto, sreća da si opet bila u posjeti našoj divnoj BiH nije me ostavila ravnodušnim. Parasimpatikus i simpatikus divljali su ko uragan Katarina. 
Pričao mi jaran iz Sarajeva da su svi sa nestrpljenjem čekali ishod tvoje posjete. Đe ćeš jesti, đe ćeš leći, šta ćeš reći. Kaže da ima nešto u onoj  legendi – Onaj koji pije vodu sa česme kod Begove džamije, u Sarajevo se opet vrati. Možda je to i tačno, ja tu vodu nisam pio, al’ sam u Sarajevu masu puta bio. 
Nego, smiješno meni što, nikako da se susjedima Kroatima posreći vezano za tvoju posjetu. Uzjebala im se sedma sila, gorili su od želje da se naškljocaju tvoje zvjezdane aure,
al’ kardan,
draži ti je iz Bosne Jaran,
nego Brioni i Jadran. 
A znaš li ti Titu? Kako je tek on volio te Brione. Čak je sebi i zoološki vrt napravio. Hedonista stari.
Imam i ja u svojim odajama neke knjige o Titu, mogu ti prebaciti koju da pročitaš. U stvari, imali su ih svi.
Sada, ampak, svi imaju sakralne knjige, a čitaju ih kao i one o Titu.

Znači – nikad.

Ej, moram ti reći da sam plakao od smijeha kada sam pročitao da su Istraživači komunističkih zločina bijesno reagovali na činjenicu da te je član Predsjedništva BiH, Željo Komšo, primio u prostoriji čiji zid krasi Titina slika.
Vidiš da ovdje samo čekaju da se jedni na druge natakare. Đe je Đipalo Junuz i hepek, sad nam treba više nego ikad.
Ne znam da li si čitala moje prvo i drugo pismo, al’ sudeći po tvom ponašanju i po onome što internet kaže, izgleda da jesi. Ako nisi - pročitaj, al’ izgleda da smo konačno na istoj talasnoj dužini.  Negdje duboko u sebi, znao sam da si ti jedna divna i humana žena,   al’ ovdje na Balkanu za čas svako biva uprljan i krivo predstavljen dok si rek’o: „KEKS“.
Anđo,
Griješio sam.
Bio sam grub prema tebi.
Bio sam gotovo zadrt.
Ma, pravi Balkanac. Uh!

Nije ni čudo što hoćeš da snimaš one grozote o nama.

Znaš ti dobro da u svakom od nas čuči potencijalni divljak, kao što u Americi u svakom od vas čuči potencijalni ludak. Ludaci i divljaci – takav nam usud.
Lagali su me. Izgleda da je onaj scenario sa rezanjem sise neka podvala. Na kraju krajeva, nakon što sam vidio da planiraš snimiti ljubavni film, da želiš angažovati domaće, BeHa glumce, da Šerbedžiji planiraš dati glavnu ulogu, da će ti producent biti neko iz Beograda, da ipak želiš nešto da naučiš o nama - bilo mi je drago i milina.

Reći ću ti još koju o nama da bi mogla što bolje da se pripremiš za snimanje filma ovdje.
Za Balkan kažu da je Bure baruta. Za srce i dupe kažu da su manje više slični. Ne vide, a osjećaju.
Na Balkanu su nam dupeta dobro izbušena, srca nam pate, a osjećanja degradirana.
Zato šale nikada nije falilo.
Ma, mi smo ti živa parodija na komediju sa tužnim ishodom.
To se u starogrčkim pozorištima zvalo Katastrofa.
Smiješ se svo vrijeme filma, a na kraju istog - oplačeš.
Evo ti primjer - kad sam gledao film Bure baruta sa profesorom Kelinjom, toliko sam se potresao filmom da smo profesor i ja popili litru Štoka da dođemo sebi. A Štok je zajeban, krvi mi. Ledi se mozak. To je bio neki lokalni Štok - made in Podrum.
Ma ko da sam se u štok od vrata zakuc’o, tako me lomilo. Bure baruta pogledaj, trebaće ti.
Moram ti i ovo reći - nas su ovdje svi zaboravili. Samo ti se još cimaš oko nas. I onaj Bono se ne javlja više, a i pasoš naš je dobio. Pravi je Govno Vox. Nema više donacija i seminara, NGO sektor grca i gasi se. Bosna nikom više nije zanimljiva. Kolonizacija uspješno završena, strane diplomate se obogatile, a visoki predstavnici tek! Oni su plate od po 30 000 KM dobijali i dobijaju iz našeg budžeta.
Pa ti vidi koliko izbjeglica bi njihova mjesečna zarada mogla da usreći. A, pravo da ti kažem, ne trebaju oni nama. Niko se visokog predstavnika više niti plaši niti on ima bilo kakvu potenciju. Dodo, malo, malo pa se sprda sa njim. Kontaš?

A tek što su se domaći gospodari prstenova em obogatili, em razgoropadili. Kroz našu zemlju je prošlo milijarde dolara donacija, priča se o cifri od 55 milijardi, sve je to pokradeno, a mogli su da sagrade sve što su porušili. BeHa je mogla da svijetli ko Las Vegas.
Mogli smo biti Švica na Balkanu. Pare bi prali, kredite dizali, na skijanje bi dolazili. Južna Švica. Mogli smo u idili živjeti, al’ kardan.
Prema podacima, malo koja zemlja u svijetu je dobila donacija koliko BiH po glavi stanovnika. Znaš, svi vladari  ovdje su ti velike patriote i bore se za vitalne nacionalne interese, a u stvari su veliki kriminalci i bore se za svoja govnjiva dupeta i buđave stolice, ma daBogda im se jaja usafunjala u njima.
    

Tvoja izjava potpuno je na mjestu: „Iako se posljedice takve tragedije ne mogu otkloniti, imamo odgovornost da učinimo sve što je u našoj moći da umanjimo njihovu bol, tako što ćemo pomoći onima kojima je pomoć neophodna. Time doprinosimo prevazilaženju razlika i izgradnji bolje budućnosti za sve ljude u ovoj zemlji".
Ja to stalno pričam, al’ ja marke nemam da pomognem. Jedino mogu da ponudim sirovu snagu, al’ kako više nema ni radnih akcija, ni to ništa ne znači.
Aneks 7 Dejtonskog mirovnog sporazuma je mogao biti davna prošlost da nisu toliko krali. Sada bi opet da prave donatorske konferencije u regionu vezano za povratak izbjeglica, gdje imaju namjeru da sakupe 500 miliona maraka da sve to riješe. Ko će ima dati te pare – ne znam, a i ako ih skupe, vjerovatno će opet da završe u privatnim džepovima kao i do sada, a izbjeglice će i dalje biti po kolektivnim centrima, obespravljene i sjebane.
Evo, uzmimo na primjer Drvar. Skoro sam bio, divno mjesto, lijepa priroda, a mraka totalna. Kažu mi ljudi dolje da niko ništa ne ulaže, vrijeme ko da je stalo, izlozi su k’o iz 89 – te, a i ono malo kvalitetnih i obrazovanih odoše što za Banjaluku što dalje.
Na tabli na ulazu u Drvar piše  – Svi smo u Banjaluci. Tužno, zar ne?
A stvarno je divno mjesto. ‘Ajde ti sada vidi kako ćeš vratiti sve one ljude iz Švedske, Njemačke, Kanade? Nikako.
Ako te pare dobiju i skupe, ko će taj dug da vrati? Znaš i sama da MMF nema ni srca ni duše, al’ zato ima NATO i svoje metode. Zemlja koja ne vrati kredite na kraju bude bombardovana i ratom devastirana. Tako je nas Tito u kredite uvalio, pa ovi poslali NATO i sve porušili. 
Moram da pohvalim tvoj smisao za konstitutivnost. Lijepo je što si zasjela sa Harijem i Željom. Veoma je uviđajno i što si Nebi pismo ostavila jerbo nije bio tu. To se cijeni. Konstitutivnost prije svega. Sljedeći put bi bilo fer da obiđeš Banjaluku i Mostar, jer tek tada bi te svi prihvatili i zavoljeli kao svoju. Tako to kod nas ide. Moraš se sa svakim rukovati i sa svakim popiti kafu/kahvu/kavu da bi bili spokojni i da ne bi mislili da radiš za jedne, a kontra ostala dva. Kontaš?
Molim te samo da ne dozvoliš  da te obmanu, iskoriste, izmanipulišu, jer ćemo se opet zavaditi. Da bi shvatila o čemu ti govorim, proguglaj šta su napisali o tebi i razlozima tvoje posjete.
Eto, mili moj anđele. Nemam ti šta više reći nego dođi mi u goste. Vodiću te na ćevape, šetaćemo kraj Vrbasa. Ako bude neka slava kad dođeš i na to ću da te vodim. Ima da jedeš supu, sarmu, meso, kolače, rakiju i pivo, pa da vidiš kako je lijepo i veselo kada se sve to pomiješa. Biću sve ono što ni jedan stranac ne može i neće moći da bude. Zavoljećeš me. Daću ti se. Uzeću te.
A Hljeb Pita? Povedi ga obavezno, naćemo već neku razonodu za njega. Evo, ja sad znam bar 100 žena koje bi odmah na kafu s njim otišle. Šta’š kad je lijep i ima pločice i dolare. Samo, reci mu da ponese neke dobre trave, ovdje je grozna.

U zdravlje i voli te tvoj Grof.

http://www.6yka.com/andjo-dodji-sve-ti-je-oprosteno

http://www.6yka.com/srbi-nisu-silovali-angelinu

http://www.6yka.com/otvoreno-pismo-andji-djolic

27.08.2010.

Zašto morate da dođete na Belgrade Beer Fest?

Pivski fest

    Vladimir Kecmanović

Ko voli pivo – kao što neko, na primer, voli muziku – taj uživa u masovnom ispijanju hmeljnih, a posebno pšeničnih proizvoda, jednako kao neko drugi u masovnom đuskanju, i spreman je da zbog tog užitka istrpi sva maltretiranja

Da li volite masovne manifestacije?
Jeste li spremni da, kako biste stekli pravo prisustva na nekom događaju, čekate u beskonačnom redu pre nego što stignete do obezbeđenja koje će da vas pretresa i trkeljiše ne bi li utvrdilo da li ste naoružani vatrenim ili hladnim oružjem, e da bi vam, pošto utvrdi kako niste, dozvolilo da pređete na sledeći nivo.

A na sledećem nivou, baš kao u igrici – tušta i tma novih neprijatnosti. Mnoštvo pijanih omladinki i omladinaca koji se guraju i dernjaju, mnoštvo ljudi koji jedni drugima staju na noge, poneki omladinac sklon da se sa drugim omladincem svojski pošiba šakama, nogama, pajserima, bokserima i flašama; probijanje kroz razularenu masu sa konačnim ciljem izbora mesta na kom ćete nekako uspeti da se izborite za pola kvadrata privremene slobode sazdane od disanja bez uzdaha.

Zatim sledi nova avantura probijanja do šanka, na kom ćete beskonačno dugo čekati da budete prosvetljeni „blagonaklonim” pogledom nervozne dame sa druge strane i dođete u priliku da platite čašu ili flašu kao svetog Petra kajgana skupog pića.

Tako stvari stoje sa Egzitom, tako stvari stoje sa Gučom, tako stvari stoje sa bezbrojnim koncertima rok, folk, turbo folk, tehno, trans, progresiv, transprogresiv... Elem, muzike koju vole mladi i oni koji vole sve što mladi vole.

Tako, uz sitne i naoko ne preterano značajne varijacije, stvari stoje i sa beogradskim pivskim iliti bir festom.

       

I na pivskom festu, kao i na pomenutim manifestacijama, roksuje muzika uživo. I na pivskom festu se, kao i na ostalim pomenutim manifestacijama – uglavnom pije pivo. Ni na pivskom festu, kao ni na ostalim pomenutim manifestacijama, pivo nije, kao što bi se od pivskog festa očekivalo – jeftinije nego u kafani.

Ali, postoji jedna bitna razlika.

Na pivskom festu pivo nije propratni nego je glavni sadržaj. Za razliku od ostalih pomenutih manifestacija – prava zabava na pivskom festu se ne odvija na mestima najbližim bini, gde je gužva, a samim tim i muka najveća, nego na mestima na kojima se prodaje najbolje pivo, a koja su, budući da su najbolja piva i najskuplja, od mesta na kojima se prodaje jeftinije pivo slabije posećena.

Da li to ja propovedam snobovštinu na tragu nesimpatične inovacije vezane za predlog organizovanja vip galerija na bir festu, kako bi „poslovni ljudi”, plativši odgovarajuću cenu, mogli da hmeljne proizvode cevče u komotnom i luksuznom okruženju?

Naravno da ne.

Ali, bolje pivo je bolje pivo, i tu rasprave nema.

    

E sad – reći ćete vi – ako ti je samo do piva, njega možeš da ispijaš i na drugim mestima, i ako već tvrdiš da na bir festu i inače nije jeftinije nego u gradu, koji te đavo tera da se tamo guraš?
U pravu ste, odgovoriću ja. Ali, ko voli pivo – kao što neko, na primer, voli muziku – taj uživa u masovnom ispijanju hmeljnih, a posebno pšeničnih proizvoda, jednako kao neko drugi u masovnom đuskanju, i spreman je da zbog tog užitka istrpi sva gore pomenuta maltretiranja.

I mi alkoholičari imamo dušu!

http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Pivski-fest.lt.html
 
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=881353


26.08.2010.

KRUŠKINE AVANTURE - Na papiru je pisalo: "Give me crack and anal sex!"

AMERIČKI BAJAGA
 
  Piše: Zoran Teofilović

Kruško danas nije iš’o na pos’o iako je petak. Uzeo je slobodni dan, jer je juče kod mesara pazario nešto što je najviše volio na svjetu ovozemaljskom – teleću glavu. Naime, poslije neslavne epizode sa janjetom Kruško se totalno prikobacio na ostatak životinjskog carstva.
Ust’o je on tako rano, ono, pravo poranio. Kruškicu ispratio u školu, Kruškinicu na pos’o i dok se oni vrate “glavuča” će biti pečena i do pola s merakom, uslast pojedena. I tako je on nju opro temeljno u tri vode, pa lijepo sasušio suvom krpom, nasolio ju momački, umot’o u aluminijsku foliju, sve kako dolikuje, stavio u rernu, otvorio pivu, počešo se đe se inače ponajčešće češe, odvrn’o Šemsu i pomislio onako sam za sebe… eh, kako život zna biti ljep! Šta treba čovjeku pa da bude sretan! Glavuča, piva, Šemsa i eto ti meraka sam takog.

I pjevala je tako jadna Šemsa satima, počela jadnica i “zavijati’’ pred kraj al’ je stoički izdržala i nije se pokajala. Odmor je dobila tek kad su se glavuče (teleća od pečenja, Kruškina od točenja) pofajn zarumenile (i samim tim) i zaboravile na nju. Kruško pogleda na sat. Tek je 3 o’klok, ima još cijeli sat prije nego što se mali Kruškica vrati iz škole, tako da će on sad natenane i s mirom polako zameziti. Primak’o on tako glavuču, skin’o onu foliju pažljivo, da se koža ne zaljepi svud po njoj, jer ako se to desi onda je možes jeb... baciti sve sa njom.

    

Na stolu je vladao čisti minimalizam. Glavuča, slanik, piva i glavica crvenog luka. I gleda ti naš Kruškonja onu glavuču – gleda i ona glavuča njega. Isplazila jezičinu k’o da mu se ruga i tupi u njega onim očima, što bi se reklo blagim telećim pogledom. A Kruško se oblizuje, pa otpije guc, pa krene rukom, pa stane, k’o da mu je žao glavuče. Ne zna odakle bi kren’o. Dal’ da marne prvo jezičinu ili da je ostavi za kraj? Ima i mozga, uf to je k’o kad djetetu ponudiš onog evrokrijema, tako je on to volio. Najposlijem se odluči, krenuće od očiju. Prvo će lijevo, pa desno. I uze on lijevo onako s dva prsta, umoči ga u oni slanik i taman da ga stavi u usta i pojede k’o puslicu, kad se vrata otvoriše i unutra nahrupiše mali Kruškica, ona mala što prevodi po bolnicama i još neka treća, reklo bi se gospođa, vjerovatno s američkim pedigrejom.

Situacija je bila nadrealistička. Kruško sa okom u ruci, glavuča (sad jednooka, k’o kaki kiklop) na stolu isplaženog jezika i troje pridošlica od kojih samo mali Kruškica nije pokazivao ama baš nikakve znake kako zabezeknutosti tako i zbunjoze. I dok se gospođa Amerikanka naprezala da, detaljima preobilnu situaciju, odgonetne u svojoj zapadnjačko-demokratskoj glavi, Kruško je ust’o, ono teleće oko, najnonšalantije što je mog’o (k’o Al Paćino), stavio u džep, folijom prekrio glavuču i najnormalnije, k’o nekom dobar dan, rek’o:
- Dobar dan!
- Dobar dan, gospodine – odgovori ona mala što prevodi po bolnicama i nastavi – ova gospođa je psiholog u Kruškicinoj školi. Iskrsnuo je mali problem, pa je ona hitno došla da priča sa roditeljima, dok bi ja obavljala ulogu prevodioca. Al’ ako vi nemate vremena, vidim zauzeti ste, možemo mi.
- Šta?!?!
- Jel’ to mali Kruškica opet pizdarije pravio po školi – reče Kruško i pođe se ‘vatat za kaiš k’o da će ga isukat baš sad i počet’ marisat malog ispred njih.

Gospođa psiholog, koja se još nije povratila od prvobitnog šoka sa malopređašnjim prizorom, zabezeknuto je gledala čas u napola isukan kaiš na Kruškinim pantolama, čas u predmet pokriven folijom ispod koje se naziralo nešto nalik na jezik, čas u masnu mrlju koja se širila iz područja Kruškinog džepa u kojem se nalazilo, ono nikad pojedeno lijevo teleće oko. I pred ženu pođoše iskakat slike sa celuloidnih vrpci Psiho 1,2 i 3, Kad jaganjci utihnu, Petak 13, Straj u ulici brijestova - i upade žena u nesvijest.
To je, kasnije će se ispostaviti, bilo najbolje što se moglo desiti, i njoj i Kruški. Dok je ona, pshilog, ležala tako sva istraunmirana, Kruško je, uz pomoć one male što prevodi, pospremio sve “dokaze”, sklonio sve sa stola, stavio najveći heklani milje i naki cvjetić, promjenio isflekane hlače i nacjedio limuna da se gospođa dozove samoj sebi. I dozva se gospođa, još zbunjena, gleda okolo, nigdje onih prizora za koje su i sodoma i gomora mala djeca, pa se jadna, pomislivši da je sve se njoj pričinilo, zajampuri, k’o bulka u proljeće, od stida i pođe se izvinjavati što je, eto, upala u nesvijest. Nabraja ona tako kako previše radi, školstvo u krizi, pa ona mora pokrivati dvije škole, pa i lični život joj nije nimalo ružičast, dva muža nisu imali razumjevanja za sve to. Sve to mala prevodi Kruški, a on gleda i u sebi pomišlja - dobro je!

U to dođe i Kruškinica, pa pristavi kafu, nasu gostima zovinog soka, pokaza rukom da se ove dvije posluže i reče na tečnom engleskom:
- Hoummejd!
Onda sjede pokraj svog muža da sasluša šta se saslušati ima.
I pođe mala što prevodi da priča. Kruškica je im’o test. Učili se veznici, znate ono k’o kod nas što povezuje dvije rečenice. Male kratke riječi k’o što su i, ali, ili, itd.
Klimaju Kruško i žena mu u njega k’o sa razumjevanjem i čekaju dalje šta će mala.
I tako trebalo je napisat’ rečenicu – nastavlja mala sa svojim monologom – u kojoj će se ti veznici i upotrijebiti.
- Sigurno Kruškica nije znao – upada Kruško u riječ – slab je gramatički na tatu – nastavlja ti on tako i šeretski se smijulji gledajući u gospođu psihologa.
Napisao je mali Kruškica rečenicu – odgovori mala - nije baš najispravnija, ma evo vam pa sami pročitajte – i pruži komadić papira Kruški i životnoj družbenici da se sami uvjere. Na papiru je pisalo:
"Give me crack and anal sex!"

Gledaju oni u rečenicu i šute. Ok, skonto je Kruško dvije riječi, give me i seks. Crack i anal nije mogao nikako. Doduše, ovo anal sret’o je u križaljkama. Ono nekad kad piše ljetopisi onda treba upisati anali, to je valjda množina od tog. Sam’ kaki je to seks u pitanju, jebem li ga?
I tako – nastavlja mala što prevodi – učiteljica ga je odma poslala kod ove gospođe psihologa koja je odma prešla na djelo i detaljno ispitala malog odakle njemu, u njegovoj pametnoj glavušici, takva strašna i brezobrazna rečenica.
- I? Uglas upitaše i Kruško i Kruškinica.

- Pa mali je rek’o da je to čuo u pjesmi, tačnije na CD-eju što ga mama i tata slušaju kod kuće.
- Šta? - opet u glas i jedno i drugo.
- Ma to mora da je neka greška. Mi slušamo ove naše, Hanku i Šabana, slabo mi ove stranjske…
- Ja, ja – napokon se oglasi i mali Kruškica - ja, ja, ne slušate, ja izmislio jel'?
- Pa sine moj, pa đe to? Pa znaš da tata samo one sluša…
- Pitaj mamu jel' ona ?
- Ijuu sine, kaka mama, pa ti znaš da mama ne bi…
- Ma nemoj, a američki Bajaga?
- Ko?
- Američki Bajaga, tako si ga ti nazvala, čuo sam ja par puta, ma evo donjeću ja CD. I ode mali i donese album “The Future” – Leonard Cohen.

   

- Aaaa taj, jest sine, voli njega mama, znaš ima jedan pjevač kod nas koji ima jako dubok glas isto ko ovaj čiko, pa pođe Kruškinica, da bi ko biva bila uvjerljiva, pjevati:
- Zaaažžmuuuriiii, zaaažžmuuuuri, zaaažžžmuurrrri – žmuri li ga Kruškinica li žmuri, a ona gospođa psiholog opet podje se otimat dojmu usput se pitajući, poput hrabrog Koče onomad, da li su ovo san i java ukrstili mačove.

Mala što prevodi uze CD, nađe tekstove pjesama, nađe pjesmu The Future i na početku druge strofe nađe gore pomenutu rečenicu. Pokaza je gospođi psihogu, a ova ni pet ni šest, uze CD i strpa ga, k’o korpus delikti, u svoju tašnu, otpi bazgin sok, pozdravi se na brzinu sa domaćinima i izađe iz kuće, a za njom i ova što prevodi.
Sjede Kruškinica i Kruško k’o popišani jedno 20 minuti. Tišina ubija. Kad će ti Kruškinica:
- Jebiga, ne znamo mi engleski, nit’ mi slušamo šta ovi pjevaju. Men’ se svidijo, podsjetio me na Bajagu, kad smo bili mladi, ašikovali, ima onako dubok glas, baš ljep !
- Jebol’te Bajaga, oš’ da nam zbog Bajage oduzmu djete, a mene uhapse opet zbog jebenih životinja. Znaš li ti ženska glavo da sam ja još na uslovnom zbog janjeta, pa sad sam mog’o zglajzat za života. I jebe Kruško, ništa ne ostaje, Kruškinica pušta suze, dok mali Kruškica objašnjava u dvorištu malim amerima kako je “crack” u stvari kokain koji se ne šmrče nego se može pušit’ na lulu, gled'o on na Discoveri kanalu.

    

http://www.e-novine.com/entertainment/entertainment-reportaza/40105-Ameriki-Bajaga.html

25.08.2010.

NOVA KNJIGA NOBELOVCA ORHANA PAMUKA

Crna knjiga, Orhan Pamuk

Orhan Pamuk u romanu Crna knjiga potpuno pobija uobičajene dihotomije –Istok/Zapad, jednakost/različitost, zajednica/individua, fikcija/realnost – time što ih smatra našom univerzalnom potragom za identitetom

Roman Crna knjiga Orhana Pamuka je priča o advokatu umornom od života, Galipu, koji jednu sedmicu obilazi Istanbul uzduž i poprijeko u potrazi za svojom nestalom suprugom Rujom, koja je osim toga i njegova rodica. Galip sumnja da je Ruja pobjegla sa Dželalom, svojim polubratom, poznatim kolumnistom koji je Galipu, dok je bio dječak, bio idol a siguran je da ga Ruja smatra privlačnim. No vrlo brzo slijedi odmak od ove tipične detektivske priče. Galip shvata da je ključ za nalaženje Ruje poimanje Dželalove prirode, i da će to najlakše učiniti ukoliko sâm postane Dželal. Kada njegovom bezobzirnošću (ili namjerom?) polubrat biva ubijen, a i Ruja, on obećava da će novinama i dalje dostavljati Dželalove stare, neobjavljene kolumne, iako su sve one, ustvari, njegova djela.

Orhan Pamuk u romanu Crna knjiga potpuno pobija uobičajene dihotomije –Istok/Zapad, jednakost/različitost, zajednica/individua, fikcija/realnost – time što ih smatra našom univerzalnom potragom za identitetom. Ponekad razigran, ponekad ljut, on se hvata ukoštac s demonom pisanja, ne da bi dao logičnu formu i značenje svojoj priči, već da bi odolio tom prirodnom impulsu budući da ti kvaliteti ne postoje u stvarnom životu. 

Sjajan roman, vrlo prijatan čulima našeg uma poput turskog slatkiša i podjednako suptilan... u svom dizajnu jednak je perzijskom ćilimu.”

San Francisco

Inventivan i... bogat, moderni nacionalni ep.”

Sunday Times (London)

U saradnji sa izdavačkom kućom Buybook donosimo prvih 20 strana uzbudljivog romana Orhana Pamuka. Uživajte u čitanju (učitavanje PDF-a može potrajati i do nekoliko minuta u zavisnosti od brzine vaše internet konekcije).

http://www.zurnal.info/home/index.php?option=com_content&view=article&id=2605:itaj-crna-knjiga-orhan-pamuk-buybook&catid=31:knjiga&Itemid=49

 

24.08.2010.

Mama je samo zakolutačila sa očima. Tata je samo zakolutačijo sa očima.

  LUPARI I NANARI

  Viktor Ivančić

Mi obitelj smo bili u dvoru kod mog dide na Šolti. Mama i tata su sidili za stolom i čitali su svoje čitabe. Dida je sidijo u lingeštulu i čitao je svoju čitabu. Samo je meni bila živa tlaka i dosada. Onda sam ja pitao mog dida: "Dida, oš se igrat sa menom na čovječe ne ljuti se?" Dida je iz lingeštula rekao: "Ne mogu sad, unukiću, viš da imam posla!" Ja sam pitao: "A šta radiš?" Dida je rekao: "Evo listam Plejboj i gledam gole pičke!" Onda je mama dreknila: "Čako!" Onda je tata dreknijo: "Čako!" Dida je njih pogledao sa čudilom i pitao je: "Šta je sad, jebate?" Mama je njemu rekla: "Pa nemoš takve stvari balit prid ditetom, jebemu jarca!" Dida je pitao: "Koje stvari?" Tata je njemu rekao: "Govoriš grube riči, pizdamu materina!" Onda je dida njima rekao: "Moj unukić me lipo pita i ja mu drito odgovorim šta me pita! Nema u nas dva muljanja i preserancije! Šta ima zdravije od gole istine?" Mama je samo zakolutačila sa očima. Tata je samo zakolutačijo sa očima.
Onda su veliki opet sidili i čitali su svoje čitabe. Samo je meni bila turbo tlaka i dosada. Onda sam ja didu pitao: "A dida, a zašto ti u Plejboju gledaš gole pičke?" Dida je meni rekao: "Šta ja znam, unukiću, ono, da vidim koja je najbolja!" Ja sam njega pitao: "Pa koja ti je najbolja?" Dida je rekao: "Masu su mi dobre ova iz Švedske i ova iz Jamajke! Al ipak mi je najbolja ova pička iz Losanđelesa!" Ja sam pitao: "Jel je mogu ja vidit?" Dida je rekao: "Moš, ko ti brani!" Samo mama je dreknila: "Čako!" Tata je isto dreknijo: "Čako!" Dida je njih pogledao sa čudilom i pitao je: "Šta je sad, jebate?" Mama je njemu rekla: "Pa nemoš takve stvari pokazivat ditetu, čoviče božji!" Dida je pitao: "Koje stvari?" Tata je rekao: "Aj ne pravi se blesav! Robi je još previše mali dječak da ga uvodiš u mračni svjet pormografije!" Dida je rekao: "Ja mislim da vi dva previše brijete! Zašto moj unukić ne bi moga malo zavirit u Plejboj?" Mama je njemu viknila: "Zato šta ti to nije Plejboj nego Slobodna Dalmacija, eto zašto!" Tata je viknijo: "I plus ti ta pička iz Losanđelesa ima odjelo i kravatu!" Dida je raširijo ruke i rekao je: "Šta ima zdravije od gole istine?"
        *

Posli sam ja se sa mojim roditeljima spustijo na mulić. Mama je natrackala se sa kremom i legla je na štramac da malo se reš priprži na suncu. Tata je sa kanoćalom gledao u metalik jahtu šta je parkirala se u vali. Ja sam sa mulića brao lupare i nanare i spremao sam ih u žutu kanticu. Tata je piljio kroz kanoćal i rekao je: "Koja moćna jahtusina, jebate led! Ja u životu nisam vidijo veću!" Mama je sa štramca pitala: "Jel ima na njoj koji selebriti?" Tata je rekao: "Ma ima ih trista posto, samo su se sad sklonili u kabine! Čekaj malo... Čoooviče!" Mama je pitala: "Šta je?" Tata je rekao: "Čoooviče! Ja mislim da su na jahti Anželina Žoli i oni njen Red Bul!" Ja sam rekao: "Nije Red Bul nego Pit Bul!" Mama je rekla: "Nije ni Red Bul ni Pit Bul nego Bred Pit!" Tata je rekao: "E taj!"
       

Mama je u roku munja poskočila se sa štramca. Ona je rekla: "Ma nemoguće da su Bred i Anželina! Oni su sad tribali bit na Brionima!" Tata je piljio kroz kanoćal i rekao je: "Ma stoposto sam siguran! Di neću pripoznat Anželinu, jebate! Samo sad su se opet sakrili u kabine!" Mama je rekla: "Daj mi kanoćal da ja dzirnem jedan đir!" Tata je rekao: "Oću klinac! Pa da mi nešto promakne! Ništa se ti ne brigaj, sve ću ti ja prepričat!" Ja sam rekao: "Ako su to Anželina i Pit Bul moga bi im ja prodat kanticu lupara i nanara za na buzaru?" Tata je pitao: "Hau mač?" Ja sam rekao: "Handrid baks!" Tata je rekao: "E, al ako usnimimo sa mobitelom Anželinu u bikiniju, il još bolje bez bikinija, pa to prodamo nekom časopisu za kulturu i društvena pitanja, onda je to fajv handrid baks! Bereš, miki?" Ja sam rekao: "Berem! Ne triba lovit lupare i nanare nego sise i guzice!"

Samo onda je jedan barba u crvenim mudantinama izgibao sa mengafonom na provu od jahte. Onda je on uključijo mengafon i viknijo je prema nama: "Alo ti, papane, oš nas više prestat gledat sa kanoćalom!?" Tata je rekao: "Vidi, jebate, Red Bul govori hrvacki!" Mama je rekla: "Ne zove se Red Bul nego Bred Pit!" Tata je rekao: "E taj!" Barba je opet viknijo kroz mengafon: "Slušaj ti, majmune, oš da ti dođem na obalu i stučem ti glavu, a?! Odma da si nas presta špijunirat!" Tata je pitao: "Kome on ovo govori?" Mama je rekla: "Ja mislim tebi!" Tata je rekao: "Šta mu ja radim, jebate?" Mama je rekla: "Gledaš ga sa kanoćalom!" Tata je rekao: "Pa gleda i on mene bez kanoćala!" Mama je rekla: "Ha, reci mu to!" Tata je pitao: "Kako ću kad nemam mengafona?" Mama je rekla: "Ako on tebe gleda bez kanoćala moš i ti njemu govorit bez mengafona!"
Onda je moj tata savijo ruke oko usta i viknijo je prema barbi: "Alo, prika, jesi ti Pit Bul?" Barba je viknijo kroz mengafon: "Za tebe ne da sam pit bul, nego sam pit bul eksterijer! Ne prestaneš li buljit u nas sa kanoćalom doću tu i zdrajfaću ti kosti!" Tata je njemu viknijo: "A šta se tako kurčiš, nisi u Holuvudu, jebate irud! Nemoš ti meni govorit šta ću ja radit na mom muliću!" Barba je viknijo: "Neću ti ništa govorit, negoš ti razvalit bubrige, razumiš! Napraviću fleku od tebe!" Onda je moj tata urliknijo: "Aj dođi pizdati materina, dabiti pizda materina! Ako si ti američki glumac i ja sam hrvacki branitelj! Žigericuš ti izvadit ka šta sam je vadija i četnicima!" Barba je dreknijo u mengafon: "E sad si najeba, krvave mi nedilje! E sad si moš kapsil spremit!" Tata je dreknijo: "Dođi, jebati ja mater! Dođi, neš se živ vratit sa moga mulića!"
Onda je barba sa metalik jahte se ukrca u gumenjaka i upalijo je motor. Moj tata je nabrzihen kraj mulića skupijo u ruke četri bovana. Ja i mama smo brisnili u zaklon iza grmića. Barba je u gumenjaku tuta forca pičijo prema nama. Kad je približijo se tata je zamahnijo bovanom da će ga puntat u tikvušu. Samo onda je on viknijo: "Patak, jebate, jesi to ti?!" Barbi je uletilo čudilo: "Jesam! A koji si ti?" Tata je rekao: "Nemoj me zezat da me nisi pripozna!" Onda je barba zagledao se u tatu i skriknijo je: "Asti srce irudovo! Pa otkud ti ovdi!?" Moj tata je okrenijo se prema mami i rekao je: "Ženac, ovo je Patak! Išli smo skupa u osnovnu!"
    

Onda je barba Patak parkira gumenjaka i izgibao je na mulić. Onda su se on i moj tata grlili i davali si po gimi fajv. Barba Patak je tati rekao: "Sto godina te nisam vidija! Pa di si ti, prika?" Tata je rekao: "A evo me ovdi na obali! A di si ti?" Barba Patak je mahnijo glavom i rekao je: "A evo i mene tamo na jahti!" Tata je pitao: "Pa otkud ti tolika jahta, čoviče božji? Mislim, nije baš da si bijo odlikaš u školi!" Barba Patak je rekao: "Ma ja sam ti tu samo sikjuriti, razumiš! Ono, bodigard!" Tata je rekao: "Aaaaa, znači ti samo čuvaš Red Bula i Anželinu?" Barba Patak je pitao: "Koju Anželinu?" Tata je rekao: "Aj nemoj mi se tu pravit tudum! Znaš ti dobro koju!" Barba Patak je rekao: "Anželinu Žoli? Pa nije ti ona na ovoj jahti, glupsone! Njena je jahta ka četri ove! I plus toga, ona ti ima američke sikjuritije!" Tata je pokazao prstom prema vali i pitao je: "Pa čija je onda ovo, ako su sikjuritiji naši?" Barba Patak je rekao: "Od neke pičke iz Losanđelesa!"

Robi K. (IIIa)

http://bigblog.tportal.hr/robik3a#27498

* http://www.jutarnji.hr/angelina-kao-markantni-pomorski-casnik--divno-/879858/
 
OVAKO SE HRANE LUPARI
23.08.2010.

POGLEDI SA STRANE: Sasvim je sigurno da postoji još raznih načina da se, da tako kažem, prevari smrt.

VARANJE SMRTI

   David Albahari

Nedavna vest da je četrdeset američkih milijardera obećalo da će ostaviti polovinu svog imetka u dobrotvorne svrhe podsetila me je na jednu staru izreku koja kaže: „Postoje tri načina da se produži nečije postojanje na zemlji – da se napiše knjiga, da se zasadi drvo i da se postane roditelj, odnosno da dobijete dete”. Neki kažu da je to kineska izreka, neki je pripisuju drugim tradicijama, ali to u ovom trenutku uopšte nije važno. Ta izreka pala mi je na pamet zato što govori o davanju, o poklanjanju, o vraćanju svetu bar nekog dela onoga što smo od sveta uzeli.

Naravno, taj proces se ne iscrpljuje navedenim aktivnostima i postoje i drugi načini da se naše trajanje na licu sveta produži i nakon našeg odlaska. Osim knjiga, verujem da se to postiže i drugim oblicima umetničkog stvaranja (slikama, skulpturama, muzičkim kompozicijama...) a i mnogi graditelji su svojim građevinama produžili svoje prisustvo u svetu. Sasvim je sigurno da postoji još raznih načina da se, da tako kažem, prevari smrt. A jedan od tih načina je osnivanje zadužbina, kao što je, recimo, Kolarčeva u Beogradu,

    Na univerzitetima širom severne Amerike postoji ogroman broj zgrada, biblioteka, koncertnih dvorana, galerija i sala za predavanje koje su nazvane imenima dobrotvora koji su dali novac za njihovu gradnju ili održavanje. Na univerzitetu u Kalgariju, na primer, privodi se kraju rad na novoj biblioteci, koja će biti samo digitalna, i koja je nazvana po osobi, odnosno porodici koja je finansirala njenu izgradnju. Ne znam tačno njihovo ime ali znam da su još uvek živi. Ta porodica je poklonila univerzitetu 25 miliona dolara, a provincija Alberta je, u okviru svog programa pružanja podrške donatorstvu uložila istu toliku sumu. Na veb-sajtu nove biblioteke nude se preostale mogućnosti za sticanje prava donatora da se po njima nazovu razne čitaonice, sale za predavanja i druga mesta unutar biblioteke.

U prvi mah, kad sam čuo da će biblioteka biti nazvana po živom darodavcu, ljutito sam pomislio da je to sramotan odraz nečije taštine. Onda sam odlučio da prespavam (jer je jutro, kažu, uvek pametnije od večeri). I doista, probudio sam se sa izmenjenim stavom, odnosno sa uverenjem da darodavcima treba iskazati zahvalnost i nazvati njihovim imenima ono što su pomogli da se podigne. Malo taštine neće nikome naškoditi; naprotiv, takav stav može da podstakne i druge buduće dobrotvore kojima će od svega najviše prijati da vide svoje ime u nazivu neke kulturne institucije, galerije ili koncertne dvorane. Kultura je, na kraju krajeva, ono što ostaje, ono čime se mere uspesi ili neuspesi nekog perioda, i svako ko želi da ostane na ovom svetu najbolje će učiniti ukoliko uloži u kulturu.

Nakon objavljivanja pomenute vesti o američkim milijarderima da daju deo svog imetka moglo se očekivati da će naši milijarderi biti prozvani i upitani da li bi dali polovinu svog imetka u neke nedovoljno definisane dobrotvorne svrhe. Naravno da ne bi, ne bih ni ja da sam jedan od njih. Za tako nešto neophodno je da postoje određeni mehanizmi u finansijskom i poreskom sistemu koji podstiču na takve poteze i, zapravo, nagrađuju one koji – tako bar izgleda u početku – gube deo svog imetka. Ne znam da li su takvi mehanizmi već ugrađeni u naš sistem ili, pak, ako jesu, da li su i u kojoj meri razrađeni. To je, naravno, glavni aspekt priče o milijarderima: oni će dati obećani deo, ali za uzvrat će dobiti razne poreske olakšice. Oni su se, uostalom, i obogatili ulažući u stvari koje su im donosile najveći profit. Teško je poverovati da bi bilo ko od njih odjednom počeo da radi protiv sebe.

To važi i za naše imućne ljude. Niko nije lud da radi protiv sebe, ali će zato svako da uloži u nešto što mu donosi neki dobitak. Kada država nađe najbolji način da nagrađuje one koji su voljni da pomažu kulturu i umetnost, tada će darodavaca biti kao pleve.

Ne znam, možda se varam, možda naivno (kao i uvek) razmišljam o tome kako država i njen poreski sistem funkcionišu. Ono što znam jeste da izgleda da, ako ne grešim, jedino Cepter svojim ulaganjima u kulturu vraća deo svog dobitka. Ostale ćemo morati još da čekamo, nestrpljenje tu ništa ne pomaže.

Dok ovo pišem, prisetio sam se pričice koju je jednom ispričao Puriša Đorđević o nekom seljaku koji je lancem vezao psa za njegovu kućicu, ali mu nije ništa davao da jede. Kada su ga pitali zašto ga ne hrani, seljak je ljutito odgovorio: „Što da ga hranim? Neka lovi!”

 

Nisam sasvim siguran zašto sam se toga setio, možda zbog toga što se i država često ponaša kao vlasnik tog nesretnog psa. Naime, država često smišlja načine kako da nas optereti i veže lancima oko vrata, a onda očekuje da „lovimo” i budemo srećni što tako živimo. Niko to ne voli, bez obzira na to da li je bogat ili siromašan. Ali ako ne može drugačije, ako moramo da nosimo te lance, onda neka ih bar država skine sa onih koji su voljni da poklanjaju i samim tim ulažu u kulturu. Svako će tada biti u dobitku, čak i oni koji misle da neće.

http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Varanje-smrti.lt.html



22.08.2010.

U Šumi se zna sve. I prepričava sve. Tajna je značajan događaj o kojem jedino ne pričaju učesnici u nastanku. Trpe!

ŠTA JE TO, KO JE TO

ŠUMNJAK?

 

     Tanja Alavuk*

Da li smo svi mi Šumnjaci koji živimo ovdje? Bila bi to prevelika tragedija. Nismo svi. Ali rika se čuje dalje od ljudskog glasa.

Valjda je u tome problem.

Šumnjak je neko ko voli da počisti ispred svojih vrata, pa ispred tuđe kuće, pa iza njegove kuće, pa onda zađe po ulici. Selektuje nađeno i kupi u kamione i sadržaj odvozi u nepoznatom pravcu. Šumnjak u ratu zarađuje, drugi stradava. Šumnjak trguje tuđim životima i plaća da sačuva svoj! Da li su to radili svi? Ne, ali Šumnjaci jesu! Oni što su im podrumi bili puni humanitarne pomoći i tuđih stvari. Valjda da ih sačuvaju od propadanja!

      

Šumnjakov djeda je takođe bio Šumnjak, krio se po šumama do 1953. godine jer su oni obrazovaniji, "Mamu im gradsku, ušljivu" pobjegli odmah 1945.

Šumnjak je otporan na svako učenje. On se naučen rodi. On je najpametniji i njegovi kriteriji su oni pravi, dok su kriteriji drugih nastali samo iz zavisti. Oni drugi liječe komplekse.

Šumnjak ne poznaje riječi kao što su: naklonost, simpatija, averzija, odbojnost. Jok! Kod njega je sve: ili voliš ili mrziš. Ne zato što je strastven, više zbog toga što mu je rječnik ograničen.

Šumnjak nastupa oprezno.Otvorenost je karakteristika onih što vole da se druže sa drugim ljudima, što su im Afrikaneri simpatični, Ameri djetinjasti, Rusi lijepi. Oni što im se sviđa različitost i što bi se bez problema miješali. "Mamu im gradsku, ušljivu".

Šumnjak voli da služi gazdi, ne voli da oponira i voli da čuje informacije koje onda sa strašću prenosi na uvce. Šumnjak ne voli biti upućen, on voli da prenosi informaciju onima koji vole da budu upućeni. Ne razumije pobunu. "Šta se kurčiš, šta ti fali?"

Šumnjak voli riječ šef. Voli bliskost sa šefom. Voli da ga brani od onih iskompleksiranih i zavidnih. Može i na internetu, treba pratiti trendove!

Šumnjak voli nafinjaka i natenane. "Ne moš' tako s ljudima!" Moraš mu dati vremena da svari informaciju. Šumnjak ne vari. On preživa informaciju danima. To traje!

Šumnjak zna da su svi protiv njega jer je njegov imetak najtraženija globalna roba ."Je l' ima igdje 'vako k'o kod nas?"

         

Šumnjak voli biti u društvu s prirodom jer je neprirodan u društvu sa ljudima. Šumnjak se plaši.

Šumnjak mrzi Tita. Tito je uništio naš narod. Ali onda su došli pravi borci, pa ispravljaju istorijske nepravde.

Ono po čemu Šumnjak najviše liči na napaćenog djeda su noge pod stolom.Voli te svetkovine: sveti ovaj, sveta ona. Šumnjak ne vjeruje u boga, ali voli imati svoju vjeru. Danas ide u crkvu kao što je nekad išao u Komitet. "Credo que absurdum!"

Šumnjakova partijska knjižica danas je crkveni kalendar i u kalendaru crveno slovo. Crvenim slovom počinje pravilnik za upotrebu obradivih površina ("Neš' danas kopat', znaš da je Crveno Slovo!")

Religija je isto što i nacija. Ako nisi pravoslavan, nisi njihova nacija. Pri tome im obrazi zaplamte ako čuju da ih je Federalac nazvao pravoslavcem iz Bosne. "Pu, mater mu njegovu, hoće da nam ukinu entitet!"

Šumnjaku treba politički vođa. Treba da se zna ko je gazda u kući! Ne vole mrljavce. Zato, s predizbornom kampanjom, takmičari pročiste glasne žice i počne dernjava: iz automobila preko megafona, sa televizijskih emisija, sa mitinga, ispod šatora oko crkve, sa gradskih trgova. Ima tu nešto šumsko, podsjeća na borbu mužijaka za vođu u krdu.

Šumnjaci su trgovci švercerskog tipa. Vole ukrasti od države. Vole! Na kamionu robe, na porezu, na težini i visini, na projektu, na građevinskom materijalu, na plombi u zubu, na vagi. Krađa je inteligencija.

U Šumi se zna sve. I prepričava sve. Tajna je značajan događaj o kojem jedino ne pričaju učesnici u nastanku. Trpe!

         

A "durati" je stvar kulture. Ako pobjesniš na vidnom mjestu onda si pokazao da ti je stalo, a pravom kulerskom Šumnjaku nije stalo ni do čega. On plače u mraku! I pusti vodu da se ne čuju jecaji.

Ko nije Šumnjak?

Onaj što zna da ima bolje, da zaslužuje bolje i pruža otpor. Onaj kojeg fasciniraju djela. Onaj koji voli ljude, nema od njih koristi, ali eto, voli ih onako!

Zna da su ponekad sitničavi, varljivi, nekad su glupavi, nekad fascinanti i baš to sve je razlog da ih voli još više. Onom koji nije Šumnjak žao je musavih obraza i crnih kuštravih glava koje prose po autoputu, žao je onog invalida sa štakama kojeg njegovi od milja zovu pauk, žao je djeda na kasi koji čeka pet feninga jer će mu trebati za sutrašnji hljeb, žao je klinaca koji čekaju bebu, vole se, a ni jedno još ne radi. Onaj koji nije Šumnjak svjestan je tragedije da još u Evropu ne putujemo bez provjere jer su se ružni, prljavi i zli prihvatili mikrofona, pročistili grlo i arlauču na sav glas ostavljajući sve nas da se stidimo zbog toga.

N.B.  Ilustracije sa interneta

http://www.h-alter.org/vijesti/europa-regija/sta-je-to-ko-je-to-sumnjak#news_view

* Ovo je prvo iz serije Pisama iz Republike Šumske nove H-atlerove banjalučke suradnice Tanje Alavuk. Tanja je rođena u Zenici i od 1996. godine radi kao televizijska novinarka/voditeljica - prvo na Radio-televiziji Republike Srpske, pa od 2002, kada je ponovo otvorena, na Radio-televiziji Bosne i Hercegovine. Godine 2003. završila je interdisciplinarne postdiplomske studije pod nazivim "Upravljanje državom i humanitarni poslovi" na La Sapienzi u Rimu. Živi i radi u Banjaluci. (op. ur.)

http://www.h-alter.org/vijesti/europa-regija/lijepa-nasa-republika-sumska


21.08.2010.

KO SE DRUŽI S PIJETLOVIMA......

MUZIČARA UNEREDIO PIJETAO NA SCENI: Posrani Brega!

Slavni kompozitor i muzičar Goran Bregović nije ni slutio da će mu se "specijalni gost" na njegovom koncertu, koji je održao na trubačkom festivalu u Guči, bukvalno posrati u krilo.

     

Naime, popularni Brega je smislio da svoj nastup započne na originalan način tako što će u naručju držati pijetla, a onda ga i podići iznad glave dok mu publika skandira. Velika ptica, po imenu Rajko, pozajmljena od jednog domaćina iz Guče, izdržala je dobar dio nastupa, međutim, tokom spektakularnog vatrometa, uplašila se i posrala zvjezdi večeri na košulju i elegantan sako.

Pijetao, očigledno traumiran jer su mu vezali noge (da ne zbriše), kao i povicima iz mase i prevelikom bukom, nije uspio ni da bekne, pa su domišljati organizatori emitovali kukurikanje sa već pripremljene matrice.

Nije poznato da li je Bregi sugerisao da u spektakl "Orkestra za svadbe i sahrane" ubaci i domaće živinče ili je do te genijalne ideje došao sam, ali sudeći po onome što se dogodilo, zbog ovog gosta će Brega morati da plaća i hemijsko čišćenje!
Možda to ne bi bilo primjećeno da slavni muzičar i kompozitor nije (po običaju) nosio bijelo odjelo na kojem se iz aviona vidjela pozamašna ogromna mrlja od kokošjeg izmeta. Primjetivši da se "gost" neplanirano olakšao, nimalo iznervirani Brega napravio je pauzu da bi se obrisao i makar malo sanirao štetu, međutim, nije imao vremena i da se presvuče, tako da je mrlja ostala, na veliku radost prisutnih fotoreportera. Kažu da je sreća kada te pokaki ptica, a sudeći po količini kojom je bio zasut, čini se da će Bregović dugo, dugo biti srećan...

- Ko je, bre, traumirao pijetla? Spašen je da ne ode u lonac, makar na godinu dana. Kao "gost na Breginom nastupu", eno ga šetka se po Guči i niko ne smije da ga dirne. Nisam primjetio da je uneredio Bregu, šta ima veze, pa to je sreća, zar ne? - rekao je Raka Marić, menadžer Gorana Bregovića.

Pjevac se usr‘o od straha
Povodom učešća pjevca na koncertu Gorana Bregovića, oglasilo se Udruženje za zaštitu životinja "Evropska inicijativa 17".

- Pjevac se uneredio od stresa! Naravno da je tako odreagovao kada je izložen tolikoj buci i narodu. On nije naučen da bude imun na nenormalne uslove poput koncerta, onoliko ljudi i jačine duvačkih instrumenata koji su bili prisutni. Nažalost, ovo što je preživio moglo bi negativno da utiče na njegovu seksualnu potenciju. Očigledno je da životinje danas ljudima služe samo kao upotrebna vrijednost, zarad fešte i zabavljanja, pa kako i ne bi, kažu "dajte ljudima igara kada nema hljeba", to smo i dobili. Životinja je izložena protivprirodnim uslovima i, nažalost, ovo je bila njegova normalna reakcija - rekla je Danica Drobac, predsjednica udruženja.

Policijsko obezbjeđenje za Bregovića
Muzičar je u Guču došao na dan koncerta, održao veoma posjećenu konferenciju za novinare i boravio neko vrijeme na tonskoj probi. Kao zvijezdi svjetskog ranga, organizatori su mu obezbjedili najbolji smještaj (iako se nije zadržavao u Guči), policijsko obezbjeđenje i "mercedes" limuzinu. Ipak, nije glumio ludilo, bio je srdačan s obožavaocima, naročito ljepšim polom, s kojima se grlio, fotografisao i davao im autograme.

http://68.171.213.156/zabava/posrani_brega!

N.B.  Nisam mogla da odolim ()!!!

20.08.2010.

ZABRANJENO KOKOLAVANJE NA PLAŽI



Blud i nemoral

Svaki Splićanin koji drži do sebe ne kupa se u Splitu nego ima vikendicu na prvom, drugom, ili na trećem Braču. Ja isto držin do sebe, ali vikendica ne drži do mene, pa je tako nisan uspila sagradit ni u ona vrimena mraka, ni u ova vrimena opće prosvitljenosti. Zato se ka svaki obični građanin kupan na splickim plažama, najčešće na Žnjanu.  Ako čovik već mora bit takvi luzer i kupat se u Splitu, onda ono malo dostojanstva more spasit jedino kupajuć se na Žnjanu. Otkad smo ono na Žnjanu bili dočekali Svetoga oca, ta plaža je na neki način moremo reć postala posvećeno tlo, a naročito po noći.  

   

Ja san poštena žena pa ne znan šta se tačno događa na Žnjanu po noći, ali san čula od nekih šupjača  da se žnjansko tlo redovno i temeljito posvećuje čim padne mrak.  Kažu, dođeš doli, a ono na svakih deset metara parkiran autić, a u autiću mladi (a i malo manje mladi) Splićani i Splićanke radu na povećanju nataliteta u Hrvata. Don Baković bi bija prezadovojan  da koji put slučajno napravi đir po Žnjanu kad je noćna smjena. Pravu se dica sve u šesnajst, Hrvacka more bit mirna, neće nas nestat.  Jedino šta zbunjiva je muzika koja dopire tu i tamo iz tih parkiranih autića. Najčešće se čuje Ceca, Dara Bubamara i slični estradni umjetnici iz folk parade donedavno neprijatejske nam države.

       

Svaki normalni Hrvat i domoljub mora pomislit da je skroz neprilično radit na povećanju hrvatckog nataliteta uz takve pisme. Ja nekako mislin da možda dica slušajuć muziku  iz neprijatejske države ono domoljubno poludu i razbisnu se, pa in skoči adrenalin, a uz adrenalin , koliko se ja razumin u ote stvari, skače i sve drugo šta triba skočit kad se pravu dica.  Ajmo reć da je to neka vrsta natalitetno-domoljubno-folk-erotckog podražaja, i kol'ko god neki ne volili takvu vrstu muzike, tribaju prihvatit to ka malu žrtvu u hrvackom interesu.

Evo naprimjer ovih dana nan se i premijerka žrtvovala za naše zajedničke interese, čula san da se molila da nan svima bude boje i da šta prije izađemo iz krize. To njeno moljenje se dobro poklopilo sa tin da je upravo otkriveno da nan je pola državnog vrha do dna umišano u šporkarije okolo one HYPO banke, i ne samo to, nego čak i neki iz crkvenih krugova. Ti crkveni krugovi su mi posebno zanimjivi, pare ka da su krugovi u žitu, svi vide šta se radi, ali niko ne viruje. U takvin slučajeviman crkvenim činbenicima sigurno odgovara to šta je vjera u Hrvata tako slaba. Jer da Hrvati poviruju u šta je sve crkva umišana, niko više u crkvu ne bi ni uša. Pa bi se, paradoksalno, poslin govorilo da nan je crkvu uništila prejaka vira.

Nego, da se vratin na Žnjan. Niki dan san ležala na plaži i čirila dvoje mladih kojima se vajda omililo od sinoć pa se nastavili kokolavat nasrid plaže u po bila dana. Sve se nako lipo jubu, mazuckaju, ma milina ih je bilo gledat. U to ti se skoči neka žena, gospoja, majka, i počne se derat na njih da kako ih nije sram tako se ponašat nasrid plaže i da odma prestanu jer da ima na plaži i dice.  Ja pomislila, pa naravno da ima na plaži dice, za to su zaslužna ova dica šta se kokolavaju. Međutin gospoja se tako derala da su oni spasioci šta glumu američki Bej Voč dotrčali vidit jel' triba koga spašavat.

     

Gospoja kad ih je vidila, počela in se tužit na ono dvoje zajubjenih i govori da triba vakve stvari zabranit po plažama jer da je to teški blud i nemoral. Ono dvoje golubića bidni se zacrvenili i muču ka zaliveni da mi ih je bilo žaj. Pa san kucnila gospoju po ramenu:

- Gospojo, ovo dvoje dice se samo jubu, i to nije blud i nemoral. Ako oćete vidit šta je blud i nemoral, čirnite    u naprimjer Hypo* banku!              

- Šta ti oćeš sad alapačo? Koja banka? Šta banka? Ne iđen ja u banku, po bankaman su sami lupeži! Ja san poštena hrvacka žena, i iđen u crkvu!**

- E, pa to ti i govorin!!

http://split-online.info/split/hrvatska/zabranjeno-kokolavanje-na-plazi/

N.B.  Marchelina je kao i uvijek politički aktuelna - "u šali pa privali":

*http://www.monitor.hr/vijesti/necenzurirano-pod-istragom-sanader-todoric-zagorec-pasalic/151905/

**http://www.monitor.hr/vijesti/culic-kaptolske-crvene-bube-u-glavi/151930/



19.08.2010.

No, ko u današnjem svetu uopšte reklamira žene kao turističku ponudu i šta to podrazumeva?

NADA I ZORA -
BUDUĆNOST BANJALUKE
 
 
        Priredila: Žarka Radoja
 

Leto je, dosadno je, ništa se ne dešava. Idealno vreme, kako je to nedavno pisao Viktor Ivančić, da se u medijima količina budalaština poveća bar za duplo pod izlikom “pomanjkanja događaja”.

Jedna od njih objavljena je ovih dana u Večernjim novostima, specijalno izdanje za Republiku Srpsku. Naime, kako piše kolega novinar, glavni grad RS na korak je do realizacije plana kako bi povećao prihode od turizma (?!).

Svakome ko je bar jednom bio i u Banjaluci, a bogami i u ostatku BiH, jasno je da već prva rečenica nema mnogo realnog osnova, jer je turizam u BiH, nažalost, misaona imenica.

   

              Banjaluka, Gospodska ulica  

No da se vratimo na tu fenomenalnu ideju koju je smislio izvesni Draško Mikanović (građanin jer zvanje ni zanimanje nije navedeno). Projektom pod nazivom „Banjaluka grad žena”, pišu „Novosti” grad na Vrbasu bi uskoro i zvanično mogao da postane grad žena. „Projektom je predviđeno da severnu kapiju, kroz koju bi trebalo da se ulazi u glavni grad Srpske, čuvaju dve statue devojke simboličnih imena Zora i Nada. Bile bi visoke 18, 5 metara i videle bi se sa udaljenosti od pet kilometara. One bi dočekivale i ispraćale turiste, a realizacijom projekta, godišnji priliv od turizma mogao bi da se poveća čak za 50 miliona evra”, navodi se u tekstu.

Malo je onih koji se ne sećaju stare slave Banjaluke pre rata kada je važila za grad prelepih žena u kojem je odnos njih i muškaraca 7:1. Čak su svojevremeno (da li ih još štampaju ne znam) postojale razglednice „Pozdrav iz Banjaluke” na kojima sedam devojaka sedi na klupi u parku, a ispod je taj (za muškarce) sjajni odnos 7:1. Na tragu te narodne umotvorine koja nikada nije imala veze s mozgom, postavljena je i ova vrhunska budalaština sa Nadom i Zorom. U Banjaluci se tokom devedesetih skoro pa potpuno promenila struktura stanovništva, kao i sam pomenuti procenat. O tome da li i koliko lepih žena u tom gradu ima, potpuno je izlišno pričati. No, ko u današnjem svetu uopšte reklamira žene kao turističku ponudu i šta to podrazumeva? Kako će se vlasti brinuti o glavnoj turističkoj atrakciji? Da li to znači da će sada sve žene Banjaluke na neki način postati državno vlasništvo koje treba da donosi pare? Gospodska će se pretvoriti u šetnicu crvenih fenjera? Prolazak kroz glavnu gradsku ulicu, Gospodsku, za Mikanovića bi trebao da bude vrhunac, jer Banjalučanke vladaju pešačkom zonom. Hoće li turisti, namamljeni „gradom žena” imati želju dok sede u parku da ih štipkaju, pipkaju i slično?

O tim detaljima u tekstu nema ni reči. No, zato idejni tvorac pojašnjava kako je došao na ideju o statuama Nade i Zore na ulasku u grad. „Do ušiju celog sveta davno je doprla ta priča o lepoti i šarmu ovdašnjih devojaka. Još se pročulo da u ovom gradu ima sedam žena na jednog muškarca. Ta razlika vidljiva je praktično na svakom koraku, na ulicama, u kafićima, u školama, fakultetima”, kaže Mikanović i dodaje da je Urbanistički zavod Republike Srpske već uzeo da razradi ovaj projekat, da vidi koja je to lokacija na kojoj bi se gradila severna kapija i koliko bi to moglo da košta.

A onda kreće megalomanija. Neće tu biti samo dražesne Nada i Zora, nego će se iznad puta graditi restoran, a pored postolja gosti „koji bi dolazili u Banjaluku mogli bi da se osveže nekim pićem pod belim suncobranima, ili, pak, da na prostranim platoima đuskaju uz muziku na nekom od brojnih koncerata koji bi se tu održavali. Mikanović objašnjava i da je planirano da se tu napravi i veštačko jezero, staze za trčanje i razni drugi turistički sadržaji.”

Naravno, kao zaključak navodi se da su građani oduševljeni idejom, da jedva čekaju da se Nada i Zora vinu u nebesa, jer će im to omogućiti nova radna mesta, a samim tim pojavljuje se bolja budućnost za grad. „Za samo sedam dana, dok traje jedan od brojnih festivala koji su planirani, prihod od turizma u gradu žena dostigao bi neverovatnih 35 miliona evra, procenjuju stručnjaci. Oni su, uvereni i da bi se sve investicije u poboljšanje turističke ponude u gradu isplatile već za godinu dana”, tvrdi kolega novinar i dodaje na kraju teksta da bi taj prihod bio i veći i mogao da dosegne 50 miliona evra.

    

Ovde nije u pitanju idejni tvorac Nade i Zore. Čovek lepo nije imao pametnija posla, pa mu je palo na pamet da nešto predloži državi. Sve pohvale za bilo kakav trud. Ovde je u pitanju novinar koji je u ovome video temu, i urednik koji joj je dao prostora na stranicama dotičnog medija, uopšte ne razmišljajući o tome šta objavljuje.

U stvari, Banjaluka nije ni bila svesna da njen glavni potencijal leži u prodaji žena. Jer grad na Vrbasu očigledno za neke od svojih sugrađana nema ni bogatu istoriju, tradiciju a ni kulturnu scenu da bi time nešto normalno mogao da ponudi onim turistima koji se slučajno nađu tu. Za početak, realno, taj grad nema ni normalne ceste kojima bi se dotični turisti dovukli da vide ponudu. No, to medije u RS ni ne zanima. Dva meseca je do izbora, ko će da se bavi teškim temama.

http://www.e-novine.com/entertainment/entertainment-tema/39920-Nada-Zora-budunost-Banjaluke.html


N.B.  Ilustracije sa interneta
18.08.2010.

I STVARNO JE TAČNA ONA: UPOZNAJ SVOJU ZEMLJU DA BI JE VIŠE VOLIO

PROĐOH BOSNOM KROZ GRADOVE

  ZENICA

    Autor: Grof Đuraz *

I bio je lijep dan. Stvarno. Sve je bilo spremno za put. Zenica je zvala, a ja i Gospoda bili smo spremni da odgovorimo na poziv kako i dolikuje. Svirati prvi put pred novom publikom je uvijek poseban ugođaj. Skuvao sam sebi konstitutivnu kafu/kahvu/kavu, onu što se u džezvi zakuva i sjeo da prodžaram net. Valja biti u toku. Axe je kasnio, sinoć je pčele premještao, a imati poljoprivrednika u bendu zahtijeva razumijevanje i poštovanje. Džaram po naslovima, al’ jedan mi posebno privuče pažnju. Glavni junak priče bio je Proka Pronalazač, al’ ne onaj iz Mikijevog zabavnika, već onaj iz Lijevča. Čitam ja i čitam, sve mi se utroba okreće, bil’ srao po dotičnom ili da tražim nešto smislenije i pisanja vrednije? Noć morona kao vrhunski izum tog ljevčanskog veSeljaka. Kipti u meni od cifri, maraka, fiktivnih NVO, malverzacija i elementarnog  bezobrazluka, koje dotični sa jaranima učini. Ako laže net, lažem i ja.
Arči, usr’o se daBogda, kontam u sebi.
Da ga vidim – ugrizao bi’ ga i popio mu krv. Naoštrim se potpuno da kenjam po njegovom liku i djelu, kad pozvoni Axe i reče: „Grofe, silazi, idemo.“
Gasi sve, srči kafu, kupi stvari i u auto. Proku stavljam na stendbaj, a u mislima šamaram dotičnog Pronalazača. Misaono iskaljivanje bijesa uvijek ima pozitivan terapeutski učinak.
Vožnja me opušta. Zelene li o divne nam zajedničke zemlje prija oku mome, mojim zjenicama. Mislim na slavu i marke, i vrštanje publike, sve mi neka milina, osmIjeh je na licu. Divna li je Bosna, krvi mi.

Vozimo se. Negdje kod Prnjavora, zove Eci Peci Pec, pita jel’ sve pod kontrolom. Volim kada muze brinu o mom dobru.
Prolazimo kroz Maglaj, sve nešto na kiseli kupus miriše. Kraj puta na momente izviruje Bosna. Divna je to rijeka, korito njeno takođe. Smeće u njenom koritu me uvijek i iznova zgrozi, al’ nada da će jednog dana to biti lijepo i uredno nikada neće umrijeti u mojoj vampirskoj duši. Srednje-bosanske planine nadgledaju tok rijeke Bosne kao što visoki predstavnik nadgleda naš rezervat. Al’ ko ga jebe. Ionako se samo bogati i laprda po našoj koloniziranoj zemlji.
Samo nek se putuje i svira, ponavljam u sebi mantru. Ja šta bi drugo. Davno je  to kolega Štulić detaljno opjevao u pjesmi „ A šta da radim“.

           

Sa Zenicom se nikad ranije nisam susreo jedan na jedan. Prošao sam pokraj nje desetine puta idući za Sarajevo, al’ se nije zadesilo da se sretnem sa njom oko u oko, Zenicu u zjenicu. Da budem iskren, postojale su određene predrasude u mojoj glavi vezane za Zenicu, kreirane u posljednje dvije decenije - da je to ružan i prljav industrijski grad, gdje ima zajeban zatvor, gomila težine i sivila. Nisam imao nikakvu predstavu kakve su tamo žene, i da li će nakon koncerta da zavole mene?
Ne znam zašto sam tako kontao, televizor je govno, mediji su otrovni, ljudi lažu, a predrasude su zlo. Kasnije sam skontao da sam bio u debeloj zabludi.
Nakon tri sata opuštene vožnje stigli smo u Zenicu. Tražeći staro pozorište, zaustavimo se kraj policijske patrole, da upitamo kako doći na odredište. Bijahu opušteni i nasmijani. Upitaše ko smo. Grof Đuraz i Gospoda rekao sam mu. Kaže on: „Vidio sam ja tebe na televizoru“. Lijepo... Zna me čo’ek.
Staro pozorište se nalazi kraj srpske pravoslavne crkve u Zenici. Nastup mene i Gospode u Zenici bio je na festivalu  „Zenica zove“ u organizaciji studentske unije Zenice. Pored nas, za to veče su planirani Mučenička gurpa, V.E.K. , Ateist Rep, Velahalve i Vuneny. BiH u malom. Ekipa organizatora nas je srdačno dočekala, na čelu sa Enom, koja je bila domaćin za naš bend. Jedna divna i graciozna mlada dama. Po završetku tonske probe, koja mi je bila prilično stresna, otišli smo na večeru.

Lijepo su nas nahranili, moram da vam kažem. Poguzija sam i to je jasno. Nakon večere krenuli smo u obilazak grada, kako i dolikuje. Na glavnoj ulici neka stara ciganka prodaje cd-ove za marku i po. Milina. Uzeo sam pet komada. Neke klasike i neke nove. Uporno tvrdim da u nas turizam treba razvijati, al’ ta moja misao se slabo prima...
I stvarno je tačna ona – Upoznaj svoju zemlju da bi je više volio.

Nije prošlo ni tri sata otkako sam u Zenici, a već mi milina prava. Ena je bila veoma ažurna i mnoge nam je stvari ispričala o Zenici. Pokazala nam je korzo i staru čaršiju. Korzo mi se svidio. K’o iz moje pjesme. Oči ne miruju. Ljudi se opuštaju i šetaju. Zeničanke opasno furaju minjake. Kraj nas prođoše dvije omladinke, izrazito oskudno obučene, mada je lijeva bila oskudnija. U nje je dekolte bio više nego dekoltiran. U stvari, to su bile neke tri pruge od tkanine preko grudi bez grudnjaka. Gledamo u tu pokretnu golotinju, a kraj nas prođe neki čova na biciklu, pa stade, siđe sa bickla, okrenu se prema nama i reče: „Ova fakat gola.“ Ni njemu ne bi jasno.
Drago meni, a i Gospoda se zadovoljno smješkaju. Mnogi kažu da su Banjalučanke najPreRibe, al’ ja u svakom gradu uočim mnoge ljepote i krasote domicilne ženske populacije. Prođe i po koja grupica pokrivenih žena, al’ ja nemam problem sa tim. Nek se nosi ko kako hoće. Ako je normalno da klinke polugole lumpuju i paradiraju po folkotekama, ako je normalno da junci i volovi sa bijesnim kolima jure kroz centar grada 200 na sat bez adekvatnih kazni, ako je sasvim prirodno da se organizuju „Noći morona“ na kojima za ogromne paretine nastupa već prebogata Slepa Gangrena, ako je normalno da se prave razne parade (jer  to narod voli), ako ja mogu da se šetam u svojim grofovskim odorama, ne vidim zašto bi nekom smetale prekrivene žene, osim ako nisu prekrivene mimo svoje volje.

Šetajući tako Zenicom, primijetio sam mnoge pse kako se zadovoljno sunčaju, leže ili besciljno vuku, dok suton silazi sa okolnih brda. Bi mi čudno jer ih je bilo mnogo, a kad sam se malo bolje zagledao, primijetio sam da svaki ima pločicu sa brojem u uhu. I bi mi čudno, te upitah Enu šta je to? Ona reče kako su prije ubijali pse lutalice po zemlji, pa je to bilo bizarno. Lokve krvi po gradu, jauci i pucanje. Stanovnicima je bilo užas, pa su gradske strukture skontale neke nove metode. Naime, kako ih ima veoma mnogo, i ne mogu svi u azil, odlučili su da ih love, kastriraju i označe i tako povedu računa o psima i psećoj populaciji u gradu. Taj podatak mi je bio stvarno fascinantan, znajući da odnos jednog društva prema životinjama govori o stepenu evolucije tog društva. Ovo bi mogao biti primjer ostalim BiH gradovima koji muče muku sa lutalicama. Na kraju krajeva – ne moramo baš sve pobiti što nam ne donosi zaradu?
Fascinirani zeničkim odnosom prema psima, krećemo se dalje kroz grad, Ena nam pokazuje mjesto uz rijeku koje se u narodu zove Turska. Tu se nalazi jedan veliki sat. Poklon Turske gradu Zenici. Kada su Turci bili u posjeti, skontali su da je sat nešto što je trebalo gradu. I nisu puno pgriješili, samo, što su se tako stisli, mogli su u svaki grad po jedan sat da uvale. Treba nam svima jedan ogroman sat. Vrijeme ide, iste greške se prave, a vrijeme je novac.
Prešli smo most i šetamo kraj vode. Velika zelena površina uz vodu, ljudi trče, voze bicikle, parovi šetaju i drže se za ruke, i ljube. Javno. Pitam je ima li ovdje problema sa tzv. „šerijatskom policijom“ kao u Mostaru što je bio onaj slučaj (znajući da je srednja Bosna dom monogih iz zemalja Džana i Stana). Kaže da nije bilo takvih situacija, da se vidi poneki sa bradicom i trofrtaljkama, al’ za sada je sve OK. Reče nam domaćica da se taj dio uz rijeku zove POJILO, jer tu omladina dolazio da se poji pivom i marihuanom ljutom. Kaže da milicija ponekad pegla, al’ i oni znaju šta se tu radi. Pitam se kad će više ti dosadni miliconeri prestati da gnjave ljude zbog trave. Baš su dosadni i naporni. Aj’ što nam je trava u BiH poprilično loša ako je poredimo sa okolnim zemljama, nego još i dosadni policajci. Uh.
Prolazimo šetalište i idemo ispod mosta. Stubovi su prebojeni u crno – crvenu boju, slika Čegevare i još neke. Reče da su to sve odradili navijači FK Čelik, poznatiji kao Robijaši. Moram priznati da su se baš potrudili. Super mi je to sa tim navijačkim grupama, kada boje i ukrašavaju grad na taj način. Istu stvar su i Vulturesi uradili po BL. Sve je to kul dok ne odu na utakmicu i ne pobiju se. E tad su mi baš bezveze.
Bližimo se klubu. Mučenička grupa je već počela sa nastupom, mi smo bili poslie njih.

Ne bih puno peglao o svirci (neukusno je sam sebe hvaliti) ali  nama je bilo presjajno, publika je vrištala, ja sam uživao. Odličan provod na bini pred zeničkom publikom.
Pored mene i Gospode, svoj doprinos čitavom scenskom ugođaju dala je i VJ AGOTHA, jedno predivno i šarmanto biće, koja je bila zadužena za video u vrijeme festivala. Nakon nas su bili legendarni Ateisti, a ja sam se muvao po klubu i oko kluba, prepuštajući se čarima međuljudske komunikacije.
Prije nego smo ušli u kola, rekoše nam da bi opet da zasviramo kod njih za dva tri mjeseca. Bilo bi sjajno, pomislio sam.
E sada, neka mi neko još jednom kaže da je Zenica ružan i prljav industrijski  grad...
Hvala Zenice!

http://www.6yka.com/prodjoh-bosnom-kroz-gradove

*Mora se priznati da je veoma netipično za jednog vampira da propagira poruke mira i ljubavi,  a ako se pri tome još bavi muzikom i pravi „hitične“ i „himnične“ pjesme, šanse da vam „ne uđe u vene“ su veoma male. Inače, našeg sagovornika veoma dobro poznaju na alternativnoj sceni BiH, dok je za neke druge je poznatiji kao dobitnik nagrade publike na Demofestu. Nedavno se u prodaji pojavio njegov singl „Krava“, pa je to bio jedan od povoda za intervju. Upoznajte krvopiju među muzičarima – Grofa Đuraza.


N.B.  NE SUDITE SADRŽAJ KNJIGE PO OMOTU,
       N I K A D A!! 
  
17.08.2010.

NISU KRUŠKE ZA TE NJUŠKE - ZUBARSKA JE MUKA PREGOLEMA

Bikulja versus Kruško

 
Generalno gledajući Kruško je, da kucnem u drvo, bio dobroga zdravlja. Dobro, im'o je i on "šlauf" il' birbauh što bi rekli naši vječni enemis - Švabe. Prekomjerna količina ispijene žešće i apsolutna apstinencija od bilo kakvog bavljenja sportom učinili su svoje. Nekad zažiga u krstima, nekad pluća ‘oće da se odvale i oči iskaču, nekad srce k'o preskoči malo i znojovi krenu od tabana pa poviš niz slabine, al' nije to Kruška puno tangiralo. Kaki! Im'o bi običaj reć:
- Jaka sam ja volina, neće mene!
U stvari, istina je bila malo drugačija. Poput mnogijeh svojih zemljaka Kruško nije volio ić' u bolnicu na preglede. U njegovom zavičaju se dokturu išlo baš ono pred odapinjanje kad više ni laserske tehnologije i najnovija dostignuća na polju savremene medicine ne pomažu.
    

Jedared Kruška onako baš kurvanjski opako zaboli zub. Dur'o ti on, jarane, jedno tri-četri dana, ćutio, turo kaladonta na rupu, stavlj'o bjelog luka, trljo po labrnji prvo crnim pa ondak bjelim vinom i sve to k'o šlag na kraju zaljev'o mehkom rakijom da utrne. Utrne to malo, al kada brlja popusti zaboli bolan još više, a Kruško samo škrguće i mameni po kući. Peti dan Kruško reče sudbonosno DA i 'vako prozbori svojoj voljenoj:
- Ženo, ojtra moram poranit zubaru, zovi onu malu iz Gra'ova da mi prevodi.
Što Kruško naredi tako i bi. Neđe oko devetke Kruško se nađe sa malom from Grahovo i uđoše u čekaonicu. Svi se smiju, svi ljubazni, samo se kesere i viču OK. Mala uze formulare i pođe ispitivat nateklog Krušku. Ime, prezime, SSN, zanimanje, adresa i ostale generalije išle su dosta glatko, hau ever, kad pređoše na drugi dio nastadoše pizdarije.
GRA'OVKA: Kad ste posljednji put čistili zube?
KRUŠKO: ??? (Jebote, misli se Kruško u sebi, Kako crno čišćenje?)
U stvari Kruško nikad zaomprave nije bio kod zubara. U njegovom kraju kad zub zaboli odeš kod čo'eka. U zavičaju neko veze gomblene, neko skuplja salvete, neko kamena s ramena, a neko pak odluči da vadi zube ljudima. Tako je u susjednom selu bio jedan Brko što je čuda činio sa klještima. Taj kad u svojoj štali uvati zub, govno izlazi namprečac. I tog jesenjeg predvečerja Kruško se obreo pred Brkinom kućom. Nakon kraćeg razgovora krenuše put ordinacije-štale. U štali mrak, samo Bikulja junica jauče, jer se najela nakog mela pa se nampumpala ko krava. Leži nako u štali, digla sve četiri i ruči. Brko prvo Kruški dade anestenziju. Kad Kruško skroz ispi politru prepečenice, Brko zavrnu rukave i uze klješta i poduhvati kvarni zub. Bijo je Kruško jaka momčina, al' je u jaukanju uskoro nadjeb'o i Bikulju. Na momente se nije moglo razaznati ko to u stvari arlauče, Kruško ili Bikulja.
    
 
KRUŠKO: Napiši der da nisam im'o osiguranje, pa sam preskočio par tojih čišćenja.
GRA'OVKA: OK, Koliko puta na dan perete zube?
KRUŠKO: (Gleda u malu ko sablazan)
Čuo je Kruško dosta o njojzi. Jes da joj ćaća diže dobre pare i da može dobro popit, pa samim tim nemere bit loš da ga jebeš, al' nesretan jado sa njom. Vidi joj frizure, sve ko oni što se drogiraju tambletama i tantoviraju po tjelu. Kruško bi se dao okladit da ona ima jedan tatun poviš guzice. I vidi joj samo one alke u nozdrvi, k'o Bikulja iz Brkine štale.
Jes' da mala završava medicinu sve sa odličnim na jesen, al' ruku na srce zapad joj je mozak ispijo. Šteta, da je malo pametnija mogla bi se dobro udat za kakog našeg momčinu sa konstrakšn. Tamo ima lijepijeh sve od brda odvaljeni. Misli tako Kruško, pogled mu odlut’o nedje u zavičaj i zaboravio čoek na pitanje. Sve u mislima olajava malu, a ona gleda u Krušku i pita se šta mu je. Mora da su bolovi nepodnošljivi čim pravi nake grimase, pomisli mala Graovka i nako se indiskretno nakašlja što našeg junaka vrati ponovo u javu.
KRUŠKO: A kolko se prosječno zubi peru na dan?
GRA'OVKA: Pa u principu poslije svakog jela, odnosno kad se ujutro ustane i pred spavanje.
KRUŠKO: (A jebote, pa jel' ti ljudi išta drugo rade osim pranja zubiju, meni jedna pasta traje i po godinu dana).
KRUŠKO: Napiši dva do tri puta.
GRA’OVKA: OK. Recite mi sad da li redovno "flosate" zube?
KRUŠKO: (Gleda blijedo).
KRUŠKO: Aaaaa to!
   
GRA'OVKA: Znate ono uzmete komad konca pa laganim pokretima provlačite između zuba?
(A čuo je Kruško od jednog svog jarana, da je jadnica malo i zastranjala. Da se emancinpirala i fenizirala ili kako se to već kaže, a jednoč se, tvrde očevidci, ljubakala s svojijem spolom. Šta ćes, misli se Kruško, uđe šejtan u tijelo i nema povratka. Đaba, i strave ne pomažu kad se saljevaju).
KRUŠKO: Napiši da ja to ne radim. Nema se kad.
GRA'OVKA: Da li konzumirate alkohol i koliko dnevno pijete?
KRUŠKO: (Eh, sad smo na mom terenu. Al' čekaj malo. Šta sad da kažem. Trebam li se falit il' opet lagat. Jebiga, ne vole ovi amerikenjci pijančenje. Reću da konzumiram, al' šta da kažem koliko. U stvari koje mjere da upotrijebim, čaša, bokalić, litra, dvoguza, galon?)
- Ma popijem ponekad čašu dvije vina, reče Kruško i pocrveni od stida.
GRA'OVKA: Da li upražnjavate seks i koliko ste seksualno aktivni?
KRUŠKO: E jebiga, mala jel' ti to mene zajebavaš. Šta se koga tiče šta ja radim sa svojom ženom. Šta se to tiče zubara, oćel' on meni vadit zube ili pregledat onu stvar. Jebem ti 'vaku zemlju. Pa šta je ovo?
GRA'OVKA: Gospodine Kruško, smirite se, samo sam pročitala pitanje….
KRUŠKO: Ma šta si ti pročitala? Šta se ti javljaš? Vidi na šta ličiš. I ko te dovede ovdje da me ispituvaš k'o FBI i CIA zajedno. Progonite nas poštene građane, a šurujete sa bjelosvjetskim lopužama i Rusima. Ja sam doš'o ovdje zub izvadit, a ne polagat’ malu maturu!
GRA'OVKA: Gospodine!
KRUŠKO: Ma nemoj ti tu meni gospodine. Nisam ja niki gospodin. Ja sam radnička klasa. Dosta je meni ovijeh kapitalističkih sranja. Vi ste nas posvađali i zavadili. Nahuškali jedne na druge pa da nas poslje eksploatišete. Misliš ti da ja ne znam za novi svjeski poredak. Misliš ti da ja ne znam za masonske lože. Jebaće naš Evro vaš Dolar, oće, oće. Oooo, Brko đe si sad sunce ti jebem? Šta nam uradiše? Što nas zavadiše, Brko brate?
http://www.e-novine.com/entertainment/entertainment-reportaza/39823-Zubarska-muka-pregolema.html
 
16.08.2010.

IBRO: "Moje sretno djetinjstvo i sretna mladost su samo privid moje naivne mašte, odgovorno tvrde mudraci, .......

  *Ibrahim Mulaomerović,Beč

Neke poznije godine i nisu razlog da čovjek ne bi poslušao pametnijeg od sebe, pa kad Heidegger** u svojim filozofskim raspravama tvrdi da „pronaći svijet znači ponovo pronaći djetinjstvo“, eto dovoljnog razloga da to bar pokušaš provjeriti.
A putevi provjeravanja su različiti. Jedno od „pomagala“ su mi i fotografije iz mog djetinjstva koje sam uspio sačuvati u onom ratnom metežu, obične fotografije, poneka već i požutjela, učinile su mi se neoborivim dokazom tvrdnje omiljenog filozofa.
 
Ali, kad je neko naivan, tu lijeka nema. Gledajući te fotose osjećao sam mir, neku sigurnost što mi je pružalo sjećanje na to doba, doba kada sam imao daleko manje razloga da budem tužan, vrijeme što me asociralo na neke patetične i već zaboravljene riječi kao što su prijateljstvo i ljubav, a sve to kroz neku, da oprostite, romantičnu maglu. Apsolutno romantično.
 
Srećom po moje mentalno zdravlje, postoje neki ljudi, pametniji i od samog Heideggera, koji će mi i u tim, da oprostite, sentimentalnim trenucima, pomoći da dođem pameti, vratiti me na pravi put, pomoći mi, kako se to u Sarajevu kaže „da dođem tobe“, da konačno shvatim u kakvoj sam zabludi živio, i u kakvom omraženom i diktatorskom sistemu. Moje sretno djetinjstvo i sretna mladost su samo privid moje naivne mašte, odgovorno tvrde mudraci, od kojih su poneki imali godinu ili dvije djetinjstva iz vremena sistema koji je tako snažno uticao na moju naivnost. Jebeš Heideggera, oni su čuli (i čitali) kakva je stravična diktatura u vrijeme mog djetinjstva i moje mladosti bila, i to je tako, a za moju naivnost sam sam kriv, što se oni, pak, trude da me dozovu pameti, imam zahvaliti  samo tome što sam rođen pod sretnom zvijezdom. Naivan je i moj trud da kod Heideggera nađem odgovor na neka suštinska pitanja kad srećom ima toliko mudraca različitog uzrasta koji će me naučiti pameti.
 
Eto, neki dan, i štovani  katolički „Glas koncila“ nas lijepo uči pameti. Za sve nedaće zbog kojih je Hrvatska u govnima, i siromaštvo, i besparica, i korupcija, i kriminal, i nacionalizam (pa i fašizam), i raspad privrednog sistema po uzoru na Grčku (iskreno ne bih želio da prije nego što odu u EU, odu privredno u tri grčke materine), za sve su, lijepo kaže „Glas koncila“, krivi  -  komunisti. Što su rahmetli već dvadeset godina.
Smiješno vam, i ne vjerujete? Ne bih ni ja vama vjerovao da to nisam neki dan svojim očima pročitao. Uostalom, šta znaš, lijepo kaže u svojoj reklami austrijski Lotto “alles ist möglich”, sve je moguće, pa i to.Pogotovo kad to pročitaš u novinama sa viškom autoriteta.
A da su komunisti bili zajebani, brate, bili su, policijska država tako reći. Eto, na primjer, u ono doba, ako ti padne na pamet da obiješ trafiku, izudaraš nekoga ko ti je na prvi pogled antipatičan, ili onome na benzinskoj stanici staviš nož pod grlo i uzmeš mu pare, svejedno ako si maloljetan, policija će te (“milicija trenira strogoću”) tako lijepo izudarati, pa čak ostaviti i vidljive tragove na bubrezima i rebrima, a još ti neće dozvoliti da se obratiš ni jednoj humanitarnoj organizaciji zbog povrede tvog fizičkog i psihičkog integriteta.
U toj policijskoj državi, ti koji si osjećao neodoljiv zov demokratskog nagona, nisi smio, jebi ga, ni drogu da dilaš, prodaješ ili uživaš, ne zbog toga što bi ti droga razvalila nervni sistem, nego što bi ti to milicija uradila sa tvojim rođenim bubrezima. I rebrima pride. I neka mi sad neko priča o demokraciji u to doba.
A da budeš tajkun, da prvo junački razvališ četiri, pet jakih firmi i ostaviš bez posla desetak hiljada ili tisuća ljudi, pa se preko noći obogatiš, imaš, kao čovjek, svoju ergelu konja i automobila, svoju jahtu kojom krstariš Sredozemljem (kao čovjek), eh, to si mogao zaboraviti prve sekunde. Zašto? Pa valjda su ti preči tvoji bubrezi i tvoja rebra od čitavog svjetskog bogatstva.
I što je najgore, ta policija (pardon, milicija) je gušila svaku slobodu misli i govora. Jednostavno, gušili su svaku i pomisao na demokratsko iznošenje svog stava i mišljenja, na primjer, nije bilo šanse da nekoj grupi pijanih bradonja demokratski poručiš:”Jebem vam mater četničku”. Ili da na stadionu ponosno razviješ ogromno platno na kome piše:”Nož, žica, Srebrenica”. Ili da balijama daš do znanja koji je to ološ.
A, bili su i lukavi. Ti komunisti. Da bi širokim narodnim masama zamazali oči kako ne bi vidjeli sve nepravde, na sitno su ih potkupljivali nekim sitnicama, na primjer, socijalnom zaštitom, besplatnim školovanjem, sigurnošću na poslu.
Pa, molim vas, gdje to ima? Otkud meni pravo (ili bilo kome) da nekome garantiram pravo na rad i posao, besplatno liječenje, ili, ne daj Bože, radniku u mojoj vlastitoj firmi jednostavno predam ključ od novog stana za koji ne mora da plaća kredit koji bi mu zagorčavao život zbog toga što je obračun u švicarskim francima.
Sa onima kojima sada nešto nije jasno, konačno bi se trebalo dogovoriti šta je to  -  demokracija, u kojoj, ni sami svjesni toga, za razliku od nekih prošlih vremena i sistema, uživamo.
Demokracija je, gospodo, pravo svakoga na slobodu misli i govora,  pravo svakoga da drugome jebe mater ako tako misli i osjeća, jer, zašto sputavati ljudske slobode.
Gospodo moja, ona priča o socijalnoj jednakosti i sličnim glupostima, samo su demagoške floskule autoritarnog i prevaziđenog sistema. Jasno? Jasno, sasvim demokratski.
U cijeloj ovoj demokratskoj razmjeni mišljenja, sve mi se čini da sam ja jedini dobitnik (skromno, zar ne?) “Dolaskom tobe” definitivno sa mene pada sumnja i pomisli na nekakvu jugonostalgiju, koja je i inače demode, jer najnovija definicija glasi “jugosfera”.
        

A biti demokrat, kako to gordo zvuči. Ne samo da zvuči, nego grmi, gorko odjekuje kada, recimo, bivši gimnazijski profesor uvali glavu u poluprazan kontejner za smeće tražeći plastične flaše da ih proda “Konzumu”, i sve sa glavom u kontejneru vikne iz sveg glasa:”Ja sam demokrata, živjela demokracija!” Kud gordo, kud zvučno.
A Heidegger? Šteta za njega, nikada nije došao tobe. Kao neki. A i kriv je. On me je naučio da ne dam na svoje djetinjstvo, jebeš sistem.
     
 
 
N.B. Ilustrovala (na svoju odgovornost) tetkainternetka

P.S.  Ovo je iz DANAŠNJIH novina:

http://www.24sata.info/vijesti/dogadjaji/40629-Skandalozno-Broj-gladnih-BiH-veci-posto.html 


 
15.08.2010.

KAKVO JE LJETO NA SJEVERNOM POLU

    Dubioza:
Naši utisci sa Sjevernoga pola
 

Članovi benda Dubioza Kolektiv upravo su se vratili iz Arktičkog pojasa.
Naime, u gradiću Karlsøyu na sjeveru Norveške, koji pripada Arktičkom krugu, održali su koncert u sklopu njehovog Festivala. Pored naše grupe, na festivalu su učestvovali bendovi iz Danske, Švedske i Velike Britanije
Ovo je definitivno najsjevernija tačka na kojoj su do sada bili. Gradić ima manje od trideset stanovnika i svoj rock festival.
Naši momci su imali sreću da su tamo gostovali u sred ljetne sezone, pa je temperatura iznosila čak i petnaest stepeni. Noć je trajala nekih tridesetak minuta, a priroda ih je opčinila svojom ljepotom. Sa ovog putovanja donijeli su hrpu utisaka i fotografija koje
možete pogledati u našoj galeriji.

 
     Ljeto na Sjevernom polu
Vedran Mujagić by iPhone

Članovi benda trenutno se nalaze u BiH, ali uskoro planiraju nastavak turneje u Belgiji i Češkoj. Po svemu sudeći, Dubioza je bh bend sa najviše odsviranih koncerata u inostranstvu u posljednje vrijeme.

Poslušajte razgovor sa Vedranom Mujagićem:



radiosarajevo.ba
http://www.radiosarajevo.ba/content/view/31261/181/


N.B.  Toplo preporučujem slušanje ovakve muzike uoči predstojećih izbora:
 
 



14.08.2010.

A jučera me u samoubivanju spriječilo to šta san se sitila da je vrime godišnjih odmora. Drugin ričima, da se ubijen , niko ne bi ni primjetija.

Deslovizacija

          
         Slobodanka Boba Đuderija
 
Ima li išta gore nego kad čovik danima nema inspiracije i ne može napisat niti jedno jedincato slovo, a onda ga pukne inspiracija, napiše tekst, bude cili zadovojan, a potom taj isti tekst nepovratno izgubi?

Jučer san bila dogovorila kupanje sa nekom ekipom u četri ure popodne. U četri manje kvarat san pribacila šugaman priko ramena, navukla japanke, stavila očale, ubacila u boršu neki faktor za mazanje kojega nikad ne koristin ali mi ga je lipo vidit u borši, i krenila. Uvatin kvaku od vrata, zakoračin, i paf! Pukla me inspiracija! I to nakon šta danima nisan imala volje ništa napisat!
Krzmala san na vratima jedno sekundu ipo i mozgala o tomen kako ne bi bilo lipo od mene da se sad uvatin pisanja i zakasnin na more a ekipa me čeka.
Zakjučila san odgovorno da bi bilo jako jako neodgovorno od mene da sad sidnen pisat. Onda san pobacala šugaman i očale i japanke sa sebe, boršu sa faktoron zaitnila u hodnik, i sila pisat.
   

Kako san i inače jako organizirana i temeljita po prirodi, tekstove koji me tako iznenada puknu ne pišen na oni wordow dokumenat nego pišen direktno u editor. Jer ko će sad to nešto otvarat nekakve dokumente, pa me konpjutor pita oćuli spremit dotični dokumenat, pa ako oću di ću ga spremit, pa zašto ću ga spremit, kvragu i on i njegova procedura. Dok se ja tako ispovidin konpjutoru, ode moja inspiracija i polet.
Otvorin ja dakle editor i u deset minuti nakuckan priču i cila sritna kliknen na "objavi". To tamo, na portalu. Međutin, namisto da se tekst objavi, on nesta. Isparija. Dematerijalizira se. Deslovizira se!!!!
Prvo san nekoliko momenata zaprepašteno treptala i buljila u ekran. Onda san pokušala očajnički nekako spasit tekst, nać ga, pa konpjutor je to, on sve zabilježi, tako su mi rekli ovi šta se razumu, mora negdi bit!
Kliknen na ono pretraživanje, ono SRRČ, utipkavan naslov, dijelove rečenica, zareze, uskličnike, riči, slova, proban sto kombinacija, al' nema. Moga teksta nema! Nigdi!
Kako se slabo razumin u informatiku i od konpjutorima znan taman koliko mi triba za napisat i objavit nešto, onda ja tomen istom konpjutoru pripisujen nevjerojatne moći , baš zato šta ništa ne razumin. Pa san mislila, ako ja ne znan spasit tekst, to je siguran znak da ta mogućnost postoji, samo triba malo upornosti i istraživačkog duha.
Onda san ulazila u konpjutor svagdi di se more uć a da te ne ubije struja, i di nikada prije nisan ušla. Kvragu, mislila san, negdi mora postojat nešto di će pisat "Pohrana tekstova spašenih nakon šta ih neki idiot izgubi unoseći ih direktno u editor".
  
     
Ulazila san u SVE šta postoji na desktopu, klikala na sve misteriozne funkcije koje neman pojma šta značu na engleskon, a kad mi ih neko prevede na hrvacki onda pogotovo božetebe ne razumin, a ne namjeravan ni ubuduće razumit, jer uz sve stvari koje moran u životu razumit ne triba mi sad još i nešto šta ne razumin ni na materinjem ni na stranom jeziku a i ne razumin zašto bi to uopće tribala razumit. Znan puno judi koji to isto ne razumu pa eno bogami živu skroz dobro.
Nakon toga paničnog pritraživanja i prikopavanja desktopa, network plejsisa, kontrol panelova, maj konpjutora i ostalih ikona, prišla san na google, jer san jeanput čula kad je neko reka da "google sve pamti", e pa, bogami ne pamti, i sram bilo informatičare kad in tu informaciju mora otkrit neko vako nemušt u informatiki ka šta san ja! Dakle, vaš pametni gugl ne pamti!! Tojest, pamti neke pizdarije, ali ne pamti ono šta ja napišen i izgubin!
Kad san shvatila da ne postoji način da spasin moj tekst, odlučila san da ću se ubit. Tako ja to često odlučin u životu kad se nađen prid nepremostivin preprekaman, jer poslin kad se malo oladin, a ne ubijen se prije toga, buden bar pešest dana dobre voje od pomisli kako san blizu smrti bila, ono, gledala joj u oči takoreć, i za dlaku joj izbjegla.
U mom naumu da se ubijen uvik me nešto važno spriječi, ne znan, naprimjer uskuva mi voda za kavu, ili se sitin da nisan izvadila robu iz mašine, ili na radiju najavu Kerumov govor na otvaranju splickog ljeta. Pa se onda ne ubijen. Jerbo da propustin taj govor, ubila bi se.
A jučera me u samoubivanju spriječilo to šta san se sitila da je vrime godišnjih odmora. Drugin ričima, da se ubijen , niko ne bi ni primjetija. Dobro, možda bi, ono, leže judi na plaži i neko vikne
"Alo, jestel' čuli da se ona Marčelina ubila?!?"
"Aaajme, strašno, jadna žemska, nego, daj molin te dodaj mi tu kremu za sunčanje i trkni malome po sladoled"
E, bogami, nećete. Pa ne ubivan se ja zato šta mi je taki ćeif, niti za svoj gušt, nego zato da bi me neko žalija bogamu.
Kvragu, ovo san isto pisala direkt u editor. Ništa, iden kliknit na objavu, pa ako tekst nestane, ubit ću se.
Na jesen.
http://matejuska.blog.hr/
N.B.  Nadam se da će se svim bloggerima dopasti barem upola koliko i meni jer, ko od nas nije bio u sličnoj situaciji? 
Možda imate dobrih savjeta?
13.08.2010.

BOSANSKO-RUSKO-POLUKORČULANSKI BALKANSKI GEMIŠT: TURBO-TRASH-ELECTRO-FOLK-POP

Maja Samardžić:

Burek kao inspiracija

za nove pjesme

      Autorica: Marina Martinović*

Burek i baklava predstavljaju glavnu inspiraciju grupe Las Balkanieras. A za dobar burek Balkanierki se brine, tko drugi, nego Bosanka u ovome triju: Maja Samardžić, alias La Dona Bosanchera.

"Zvijezde u usponu na muzičkom nebu" - tako je nedavno njemački list Die Welt nazvao djevojke iz grupe Las Balkanieras iz Düsseldorfa. To su tri mlade djevojke koje se nazivaju: La Dona Bosanchera, Balkaniera Mediteranovich i Miss Russia. One obrađuju stare i stvaraju nove balkanske i ruske pjesme, a to sve s velikom dozom humora, i uz puno hrane. Bosansku trećinu ovog hrvatsko-srpsko-bosansko-rusko-ukrajinskog sastava čini 27-godišnja Maja Samardžić, podrijetlom iz Prijedora.

     

"Moji roditelji su gastarbajteri, i tako sam se i ja rodila ovdje u Njemačkoj. Oni su došli u Njemačku da dožive nešto novo, a ja se sad vraćam dolje", objašnjava Maja. Naime humoristična obrada dalmatinske pjesme Ćiribiribela, s kojom su Las Balkanierke na Splitskom festivalu 2009. proglašene debitanticama godine, je djevojkama donijela nagli uspjeh. A taj uspjeh je ovoj Polubosanki, Polukorčulanki, omogućio da još češće posjećuje Prijedor, gdje joj roditelji danas žive. "Ima dosta te djece gastarbajtera koji nikad ne bi išli ili se vratili dolje. Ali, meni je to baš 'fazon'. Volim se vratiti, upravo zato što znam da su moji korijeni tu - Brezićani kod Prijedora, tamo mi je moj rod."

"Ako kažem da sam iz Jugoslavije, pitaju: 'Pa šta si'?"

Iako je raduje što nakon ovoga uspjeha češće putuje kući, Maja priznaje da joj je odrastanje u dvije kulture pomalo stvaralo i probleme, pogotovo kad je upitaju šta je i kojim jezikom govori. "Da sad neki Amerikanac iz New Yorka pita odakle si, ja ću reći iz Bosne. Pa šta si, ako si iz Bosne? Prvo je da misle da sam muslimanka. A nisam muslimanka. A zašto nisi? Zar nisu svi Bosanci muslimani. Nisu. Ako kažem iz Jugoslavije. Pa šta si onda? Srpkinja ili Hrvatica? ...Ajoj, za nas je to jednostavno 'jugo', i to je to!"

Sličan problem ima i njezina kolegica Iva Deković alias Balkaniera Mediteranovich. "Teško nam je reći. Meni je majka Srpkinja, otac mi je Dalmatinac. Obožavam Srbiju, obožavam Dalmaciju, Hrvatsku... i sad, koji je to jezik?! Ljudi vani će uvijek znati što je Jugoslavija ili bivša Jugoslavija. A naravno, kad smo dolje, onda se predstavimo: Dalmatinka, Bosanka, Ruskinja", kaže Iva.

Djevojke se jednostavno nisu dale svrstati u "nacionalne torove" i počele praviti muziku za cijeli Balkan, što se pokazalo uspješnim receptom.

Specijalist za burek

A kad smo već kod recepata, oko hrane se nekako sve okreće kod ovih djevojaka. Kad su na pozornici svoju publiku časte burekom i votkom.

Publici bi rado ponudili i neke rusko-ukrajinske i dalmatinske specijalitete, ali je bosanska hrana, kažu, nekako najlakša za napraviti i za transportirati.

 

"Mi prihvaćamo publiku kao goste i mi im pružamo na neki način zadovoljstvo, inspiraciju, hranu, ljubav, muziku i humor", kaže Majina kolegica Iva i dodaje: "Maja je u biti naš specijalist za burek. Ona zna burek najbolje napraviti. Kad ja nju vidim kako napravi taj burek, meni dođe odmah ideja za novu pjesmu."

A ako im i Vi želite otići u goste, otvorite dobro oči, jer ovoga ljeta Balkanierke daju koncerte i po Bosni i Hercegovini, gdje osim bureka i baklave, traže i jednu drugu inspiraciju, koju Maja i njezine dvije kolegice iz benda najbolje opisuju u svojoj pjesmi Moje plave oči:

"A srićo moja najlipša na čitavom ovom svitu, Tarzane moj,..."

http://www.dw-world.de/dw/article/0,,5628768,00.html

*Marina Martinović

Moj put u novinarstvo je išao preko studija novinarstva u Mostaru, gdje sam imala priliku okušati se u svim klasičnim medijima. Ono što me odmah fasciniralo su upravo bili radio i televizija. Zbog toga je nakon završenog studija prvotna odluka i bila televizija. Godinu dana sam radila kao reporterka za Informativni program BHT1 u Sarajevu, prije nego što sam odlučila nastaviti s postdiplomskim studijem informacija i komunikacija u Njemačkoj. Došavši poslije u Bonn pružila mi se mogućnost upoznati Radio Deutsche Welle, gdje sam ubrzo postala dio bh. redakcije. Pri DW-Akademiji sam okončala jednoipolgodišnju obuku za urednicu, što je uključivalo i praktični rad u sva tri elektronska medija: radio, TV i internet. I da, umalo zaboravih - svjetlo dana, odnosno noći sam ugledala 12. 11. 1981. u Jajcu.

http://www.dwworld.de/popups/popup_imagegalleryimage//0,,3315190_gid_2997582_lang_10_page_2,00.html


12.08.2010.

NATALIE LUX: O DRUGIM LJUDIMA NE OVISI NI NAŠA SREĆA NI NAŠA NESREĆA

DRUGI LJUDI I 4P:

  • prepoznavanje
  • priznanje 
  • prihvaćanje 
  • potvrđivanje

     Piše: Natalie Luks

Današnje društvo je strukturirano prema ovisničkoj paradigmi tako da izgleda normalno da sve ovisi o drugima, pa ćete u početku biti usamljeni kad krenete na put osvještavanja odgovornosti za svoj život.  

Reći ću vam jednu veliku istinu, koja će vam korjenito promijeniti život, ako je prihvatite i primijenite. A to je da o drugim ljudima ne ovisi niti vaša sreća niti vaša nesreća. Prihvaćanje ove istine je najteži i najveći izazov u ljudskoj povijesti, ali i jedini realni izlaz iz situacije u kojoj se čovječanstvo danas nalazi.
Na svu sreću, ima ljudi koji su krenuli istim putem pa sam sigurna da ćete ih vrlo brzo susresti.

Četiri ovisnosti
Četiri glavne ovisnosti o drugim ljudima su ovisnost o prepoznavanju, o priznanju, o prihvaćanju i o potvrđivanju. Krenimo redom.
Uzmimo primjer da se godinama nalazite u vezi s oženjenim muškarcem i vjerujete da samo vas voli, ali da je u braku zbog djece. I umjesto da se pitate zbog čega ste u situaciji koja vam ne odgovara, trošite svu svoju energiju na očekivanje da on prepozna da ste vi ta jedna jedina s kojom želi živjeti.
Ovaj primjer ilustrira prvu potrebu koju očekujemo od drugih ljudi. Da prepoznaju našu jedinstvenost. Najveća nam je uvreda kad nas drugi zanemaruju, kad za nas nemaju vremena, kad nas ne primjećuju, kad ne poštuju dogovore. Rođendane i obljetnice koristimo da provjerimo koliko smo nekome važni, misli li na nas.

Zaboravili sami sebe
Potreba da nas prepoznaju nastaje zbog toga što smo sami sebe zaboravili i ne vjerujemo da smo jedinstveni. Sve dok to ne shvatimo bit ćemo nesretni i tražit ćemo da nas drugi prepoznaju – da nam kažu: ti si ta, ti si jedinstvena. Već shvaćate da je jedino rješenje prepoznati samoga sebe – Ja Jesam.
U današnje vrijeme ova potreba eskalira. Svatko želi biti poznata osoba, zapravo viđen i prepoznat. To je tolika potreba da je svatko celebrity tko se pojavi nekoliko puta na televiziji. To samo pokazuje kolika nam je čežnja za samoprepoznavanjem.

Ne prihvaćamo svoje duhovne vrijednosti
Druga potreba koju očekujemo od ljudi jest da nas prihvate. Ova potreba nastaje zbog toga što negiramo i ne prihvaćamo svoje duhovne vrijednosti pa mislimo da ih nemamo.

Da vas podsjetim, duhovne vrijednosti su ljubav, znanje, sigurnost, sloboda, moć, zdravlje, ljepota, blagostanje…

Pa tako, ako mislite da ste nesigurni, tada ćete od drugih ljudi tražiti sigurnost, ali ćete ih i optuživati da su vam je uskratili. Ako mislite da ne dobivate ljubav, tada to znači da mislite da nemate ljubav. Ali isto tako, ako mislite da neku vrijednost dobivate od drugih, to također znači da mislite da tu vrijednost nemate.
U sirotinjskoj svijesti mislimo da neku vrijednost nemamo zato što su nam je drugi uskratili, i kad bi drugi bili dobri i pošteni tada bi bilo dovoljno svega za sve. Problem je što su i ti drugi u sirotinjskoj svijesti pa i oni misle da su uskraćeni i očekuju nešto od drugih. Tako svi nemaju i svi jedni druge optužuju za neprihvaćanje.
Rješenje je samo - prihvaćanje, to jest prihvatiti sebe kao cjelovito Biće koje već ima sve što mu je potrebno za ostvarenje zadaće. To ćete najbrže shvatiti ako odustanete od potrebe da od drugih dobivate bilo koju duhovnu vrijednost. S drugima možete razmjenjivati samo materijalne vrijednosti. Možete dobiti informacije koje će uvećati vaše znanje, možete dobiti kuću, koja će uvećati vaš standard, možete dobiti kozmetičku uslugu koja će uvećati vašu ljepotu… Ali ako mislite da nemate znanje, da nemate blagostanje, da nemate ljepotu, tada vam drugi ljudi te vrijednost ne mogu osigurati bez obzira koliko vam davali materijalnih dobara.

Ne cijenimo svoja postignuća
Treća potreba je da očekujemo od drugih ljudi  da nas priznaju, a koja nastaje zbog toga što ne cijenimo svoja postignuća. Recimo da niste dobili plaću tri mjeseca, a vaš poslodavac gradi vilu na moru. Što učiniti? Prvo trebate postaviti pitanje – što ja želim? Sigurno ćete odgovoriti da želite da vas se pošteno plati za vaš rad. U tom odgovoru se krije optužba da poslodavac nije pošten i ona vas blokira. Zato je prvi korak neutralno utvrditi činjenice. A činjenica jest samo to da niste dobili plaću za svoj rad. Sljedeći korak jest zapitati se: zašto mi se događa takva situacija, da radim bez plaće? Budite uporni i nemojte dozvoliti da vas odvuče optuživanje drugih za vašu situaciju. Doći ćete do pravog odgovora: ne cijenim se dovoljno i ne vjerujem da zaslužujem te prihode.

Drugi Vas cijene koliko sami sebe cijenite
Interesantno je to što od poslodavca očekujete da vas on cijeni i što se na njega ljutite što vas ne cijeni, kao da je to lakše nego sam sebe cijeniti. Možda i jest lakše, ali je besmisleno, jer vas drugi cijene samo onoliko koliko se sami cijenite. Kada to shvatite tada možete promijeniti neželjenu situaciju - tako da promijenite stav o sebi. Ne kažem da je samopriznanje (samopoštovanje) jednostavan posao, ali je jedini koji će riješiti vaš problem. Sve drugo su tlapnje.

Potvrda od drugih da shvatimo sebe
I četvrta potreba je očekivanje potvrde. Ova potreba je nastala zbog toga što ne znamo smisao svog života, pa očekujemo da ga dobijemo od drugih ljudi. Potvrditi sebe znači istinskom sebi reći hvala što ostvarujete svoju zadaću koja služi općoj dobrobiti. Ako to izražavamo kao zahvalnost Bogu tada je važno imati svijest da se zahvaljujemo sebi što služimo Boga, što se Bog kroz nas izražava i ostvaruje. Pokazatelj samopotvrđivanja jest unutarnja ispunjenost i zadovoljstvo što znamo i živimo smisao svog života.

Od prepoznavanja do potvrde svog odabira
Ukratko sam skicirala osnovne potrebe koje očekujemo da nam zadovolje drugi ljudi. Ja ih zovem 4 P – prepoznati, prihvatiti, priznati i potvrditi. Znači - jedino rješenje je prepoznati svoje istinsko Ja koje zbog zaborava poričemo (nisam), prihvatiti svoje duhovne vrijednosti koje zbog zaborava negiramo (nemam), priznati svoje izražavanje i rezultate svog izražavanja, svoja postignuća, koja zbog zaborava mislimo da ne zaslužujemo i potvrditi smisao svog života koji smo zaboravili.

Krenite od činjenice da ste vi uvijek uzrok svake situacije u svom životu. Vrlo brzo ćete početi uočavati koliko ste ovisni o drugim ljudima, i koliko vaše odluke ovise o tome što će drugi misliti, reći, kako će reagirati. To je prva faza – prepoznavanje. U drugoj fazi prihvatite istinu da su drugi ljudi ogledala vašeg potisnutog: nisam, nemam i ne zaslužujem. U trećoj fazi priznajte sebi da ste sami odabrali iskustva zaborava. U četvrtoj fazi budite zahvalni što živite upravo takav život kakav ste odabrali, potvrdite svoj odabir.

Svijest blagostanja
Proces osvještavanje odgovornosti za svoj život je neophodan ako želite napustiti sirotinjsku svijest i ući u svijest blagostanja.
U blagostanju surađujemo s drugim ljudima i od njih ništa ne očekujemo jer znamo da smo usklađeni sa svim ljudima koji nas žele prepoznati, prihvatiti, priznati i potvrditi.
U blagostanju mi prepoznajemo božansku narav u drugim ljudima, prihvaćamo istinske vrijednosti drugih ljudi, priznajemo rezultate i postignuća drugih ljudi, i zahvalni smo im što nam omogućuju da ostvarimo sebe i svoju životnu svrhu.
Takav život je velika radost.

http://www.monitor.hr/clanci/drugi-ljudi-i-4p/36180/

11.08.2010.

Što je Robi K. imao na glavi na obljetnicu Oluje?

Vesela Oluja

Nepoznato glavno pokrivalo
           
 Viktor Ivančić
 
Moj tata je zelen u facu slušao šta mu spikaju na telefon. Onda je on spustijo sluju i ostao je ukipan kraj kredencije. Moja mama je njega pitala: "Šta si tako uzelenija, čoviče? Ko je to zva?" Tata je rekao: "Zvali su iz treće policijske!" Mami je uletilo čudilo: "Šta bi pandurija nas imala zvat iz čista mira?" Tata je rekao: "Zvali su jerbo da su prije uru vrimena Robija priveli u stanicu!" Mama je skriknila: "Priveli mi dite?! A zašto?!" Tata je rekao: "Zato šta je nosijo ustašku kapu!" Mama je cijuknila: "Ma šta to govoriš? Kome da je nosijo ustašku kapu?" Tata je zarežao: "Sebi je nosijo! I to na glavi!"
Mama je skljokala se na katrigu i objesila je usta. Tata je skljokao se na katrigu prikoputa nje. Onda je mama raširila ruke i rekla je: "Pa bila je proslava Oluje, jebaga jarac! Šta ima neobično u tome da dite nosi ustašku kapu?" Tata je slegnijo ramenima i rekao je: "Tako i ja razmišljam, mišu! Al vidiš da ga je pandurija uhapsila!" Mama je rekla: "Pa ne mogu virovat, čoviče! Ja se ne mogu sitit nijedne proslave Oluje bez da je mali miljon svita nosijo ustaške kape!" Tata je rekao: "Ni ja isto! Više su se od pandurije vunali oni šta ih nisu nosili!" Mama je rekla: "Meni se čini da su Hloverka i Šprajc vodili dnevnik sa ustaškim kapama! Pa im nije upala u studijo murija sa lisicama!" Tata je rekao: "Ne mogu se zaklet, al meni se čini da je juče i Jaca u Kninu nosila ustašku kapu!" Mama je rekla: "Na bava kua? Na televiziji je to više sličilo na slamnati šešir!" Tata je rekao: "Pusti ti televiziju! Znaš da oni uvik lažu!" Mama je fljasnila se po čelu i rekla je: "Ja ću ispalit na ganglije, majkemi! Jošćemi dite proglasit ustašom samo zato šta nosi ustašku kapu!"
           
      
Za po ure je moj tata dogibao u treću policijsku. Ja sam sjedio na klupici i piljio sam u parket. Moj tata je raspravljao se sa jednim pelavim murcom. Tata je njemu rekao: "Jesam li ja dobro skužnijo da ste vi mog malog priveli samo zato šta je nosijo ustašku kapu?" Pelavi murac je rekao: "Jesi, prika, skužnijo si odlično!" Tata je pitao: "Pa otkad je to u ovoj zemlji prekršaj?" Murac je rekao: "Prekršaj je po zakonu o prekršajima di se propisuje da je strogo zabranjeno isticanje macifašističkih obilježbi i znakovlja!" Tata je rekao: "Čoviče božji, pola grada ti za godišnjicu Oluje nosi ustaške kape, a ti uhapsiš samo mog malog!" Murac je slegnijo ramenima: "E pa ne može treća policijska pokrivat pola grada!" Tata je pitao: "Šta ti to znači?" Murac je rekao: "Vidiš, prika, policija nema srestava i kapaciliteta da privede sve koje bi tribalo privest! Nego hapsi na koga naleti, bereš!" Ja sam sa klupice dobacijo: "A kako moš tako lagat! Nikog niste vatali nego samo mene!" Murac je naperijo prst prema meni i rekao je: "Ti ne seri!"
Onda je moj tata njemu podviknijo: "Čekaj malo, kakvi je to ovdi odnos prema maloljetniku?!" Murac je rekao: "Odnos je u skladu sa počinjenim deliktom! Nek bude sritan šta ga nismo natamburali i zdekovali u samicu!" Tata je njemu unio se u facu i dreknijo je: "Slušaj vamo! Ako je moj mali nosijo ustašku kapu ne moraš se prema njemu ponašat ka da je četnik!" Murac je pitao: "Nego kako?" Tata je viknijo: "Ka da je ustaša! Tojest da ga odma pustiš vanka! I još mu daš deset kuna za sladoled!"
Murac je obrisao sa rukom ćelenku i rekao je: "Slušaj, prika, nemam se ja vrimena sa tobom zajebavat! Možemo sad kod suca za prekršaje, da riskiraš da ti zvekne kaznu od po plaće, ili da platiš prekršaj na licu mista i vodiš pantaganu doma!" Tata je pitao: "Kakvi prekršaj?" Murac je rekao: "Stopedes kuna!" Tata je zinijo: "Stopedes kuna?! Jesi ti pri sebi?!" Murac je rekao: "Jebiga, prika, to je kazna za isticanje macifašističkih obilježbi i znakovlja!" Tata je viknijo: "Pa ovi prdolunja ima devet godina, čoviče božji! Šta on zna šta su macifaštičke obilježbe i znakovlja?!" Murac je raširijo ruke i rekao je: "Zakon je isti za sve, prika! I plus toga nisam ga ja pisa! Ja samo budno pazim da ga kogod ne prekrši!" Tata je vrtijo glavom i rekao je: "Znaš šta, ne ide mi u glavu daš nam za takvu pizdariju rebnit kaznu!" Murac je rekao: "Nije stvar, prika, šta tebi ide u glavu, nego šta ti malom ide na glavu!"
Onda je tata mene prostreljao sa očima i podviknijo je: "A otkud tebi ustaška kapa, majmune, je li?" Ja sam skutrijo se na klupici i piljio sam u parket. Tata je dreknijo: "Pivaj, blesane!" Ja sam prošapućao: "Posudijo mi je onaj Kane Šteta!" Tata je pitao: "A otkud Kani?" Ja sam rekao: "On je maznijo iz ormara od svog dide!" Tata je zakreštao: "A šta mu je dida bijo, majketi? Krilnik ili doglavnik?" Ja sam slegnijo ramenima i rekao sam: "Neam blage!" Onda je pelavi murac tati rekao: "Ja bi da ti sad platiš kaznu, prika, pa vi to rješavajte vani!" Tata je rekao: "Ma nemoj? A neš ić uhapsit Kaninog didu, a? Viš da razbojnik u ormaru ističe macifašističke obilježbe i znakovlja!" Murac je utegnijo opasač i rekao je: "Nek se sa prošlošću bave povjesničari! Treća policijska je zadužena za sadašnjost!"
      

Onda je moj tata pelavom murcu pljunijo stopedes kuna. Murac je izbrojio đenge i rekao je: "Okej, pravda je namirena! Saću vas ispratit do izlaza!" Tata je rekao: "A ne, ne, prvoš mi malom vratit kapu!" Murcu je uletijo nekužitis: "Štaš mu vratit?" Tata je rekao: "Vratiš mu kapu! Neću da mi malog opali sunce u glavu dok se vraća doma! Znaš kako je, kad se skupo plati komad robe, glupo je da ga čovik ne nosi!" Murac je rekao: "Ža mi je, prika, al kapa je oduzeta ka materijalni dokaz kriminalnog djela!" Tata je ispružijo dlan i rekao je: "E pa onda ti materijalni dokaz vridi stopedes kuna!" Murac je zinijo: "Stopedes kuna?! Jesi ti pri sebi?!" Tata je pitao: "Iliš možda rađe da ti pošaljem u stanicu didu od Kane Štete da te priupita kako je njegova privatna imovina i draga uspomena završila ka tvoj materijalni dokaz?"
             

Murac je prvo sa dignutim ombrvama piljio tati u oči. Onda je on iz ladice od stola izvadijo najlonsku. Onda je iz najlonske izvadijo materijalni dokaz. Onda je on itnijo ga tati priko stola. Moj tata je zinijo i podviknijo je: "Šta je ovo, jebate led?! Kakva je ovo ustaška kapa?" Murac je rekao: "Jeziva je, eto kakva je!" Tata je rekao: "Kako jeziva, čoviče, pa viš da ima petokraku!" Murac je nakeserijo se i rekao je: "Pa zato i je jeziva!" Tata je razrogačijo oči i rekao je: "Čekaj malo, znači vi ste mog malog uhapsili..." Murac je uletijo: "...zato šta nosi ustašku kapu, a ne zna ni kako izgleda!"
                                                                                
Robi K. (IIIa)
http://bigblog.tportal.hr/robik3a
            
                        
N.B.  Za one koji ne znaju o čemu se radi mogu detaljnije pročitati ovdje:
 
http://slobodnadalmacija.hr/Hrvatska/tabid/66/articleType/ArticleView/articleId/111921/Default.aspx

10.08.2010.

10.08.2009. - 10.08.2010. PRVI ROĐENDAN

ODGOVOR U VIDU POSTA
   
TRLA BABA LAN

tetkainternetka.blogger.ba

DOBRODOŠLI! RIJEČ JE KAO ĆUPRIJA:DOBRA SPAJA  A LOŠA RAZDVAJA

Broj posjeta: 23404
Prosječna dnevna posjećenost: 94.25
Broj postova: 382
Broj komentara: 439
Blog otvoren: 10/08/2009

Ovako smo počeli:
ČAMPRAZ! (DIGLA ŽABA NOGU...)


Prvi koraci su bili smiješni jer je tetkainternetka bila totalni analfabeta što se tiče HTML koda (ćega, ba?).
Elem, pitao me vrli pitac neki "zašto".  Pa zato što ti više nije dovoljno da imaš toito, toito, ... CT glave ...., sada moraš i da imaš BLOG!
I jedan drugi me nedavno pitao zašto primjenjujem Resavsku školu, što ne pišem svoje tekstove kad on VIDI da ja to mogu.
Prvo i prvo:  u Resavi su se veoma uspješno prepisivali tekstovi pošto nije bilo mogućnosti za štampanje knjiga i oni su to veoma stručno-ručno radili. ALI ovo moje "prepisivanje" uključuje ilustracije po vlastitom izboru - kako JA VIDIM šta je pisac htio da kaže, a i daje i meni i mojim čitaocima priliku da bazamo svijetom uzduž i poprijeko i da saznamo i prosvjećujemo se.
Drugo i drugo:  zastupljeni su svi i muški i ženski i mladi i stari i ŠTO JE NAJVAŽNIJE ne brojimo im krvna zrnca!
SRETAN TI ROĐENDAN, TETKA!
          
 
                                 
 
09.08.2010.

Grintanje je kad ti skoči živac a nisi popizdija. Ronjanje je kad si popizdija al' ti nije skočija živac

Kompilacija erotsko-nogometnih kontenplacija

     Slobodanka Boba Đuderija
   

Opet san se zajubila i prijatejice su mi rekle da ovi put ne smin zeznit stvar. To oće reć da triban skratit jezik, i fokusirat se na ženstvenost i bespomoćnost. To da skratin jezik, to mi se čini ka nemoguća misija, ali još teže mi je ono o ženstvenosti i bespomoćnosti. Kako izgledat krhko i ženstveno kad me Bog nagradija ovon dinaroidnom građom i stopalom broj 41?! Našta je, kvragu, mislija moj ćaća dok me pravija?

      

Mater me znala tješit govoreć kako naprimjer skoro sve manekenke imaju nogu br. 41. Zaboravila žena da je od mene u životu moglo svašta ispast, samo ne manekenka. Mislin, imala san višak kila još ka embrio.

A tek nać muškoga koji ti s takvin stopalon uopće može parirat!? Možda sportaši? Oni se znaju itnit i do 47. Al' oni imaju one svoje karantene uoči utakmica. A šta ako meni baš tad dođe? A on meni reče: „Sorry, draga, karantena”? Oprostit ćete, al' meni to nije čovik. Ma, itnila bi mu one njegove cipelurine u glavu, pa makar više nikad ne našla ni cipele, ni muža! U svakon slučaju, uz sve druge savjete, dobila san i naputak da dotičnome moran tu i tamo poslat koju seksi sms poruku, jer da je to način na koji se muškoga more najboje zavodit i zadržat neko vrime uz sebe. Navodno da su njima te šporkarije ka najdraže, poslin nogometa.

Ja san joj rekla da se meni čini da je u današnje vrime nogomet po šporkarijama još i jači od seksa. Odbrusila mi je da se ja ne razumin u nogomet i da se držin dakle drugog im po redu najomiljenijeg terena, tj. kreveta. Tako san ja krenila smišljat i sklapat jednu spontanu sms zavodničku poruku. Pa hrabro sročin ono... „Želin te”. Do te san rečenice došla nakon brojnog premetanja tipa „Ja te želin”, „Želin te ja”, „Ja želin te”, „Želin te za popizdit”. Na kraju san izabrala ono „Želin te”. To mi nekako zvuči ka skroz ono obećavajuće, a opet otmjeno i decentno. Ka naprimjer kad rečeš „Idemo dalje”. Ka Šeron Stoun u Sirove strasti.

         

Pošajen, i čekan reakciju, sva ustreptala. Čekan, dakle. I čekan. I ništa. I mislin se koji bi tupan moga ne odgovorit promptno na taku eksplicitnu poruku. Jedini mogući razlog bi moga bit da je nije ni primija. A ako nije, kome san je onda poslala? Nadan se da nisan materi ili onom tikvanu iz firme šta mu voda krene na usta čin me vidi a izgleda ka čovječja ribica, toliko je blid i tanak. Nakon par uri pošajen ovome iživcirano „Jes' ti primija poruku??” „Jesan, al san taman bija ruča, pa malo lega ubit oko”, odgovori bez trunke grižnje savjesti objekt moje žudnje. Da me ko polija ladnon vodon, bilo bi mi lakše, nego ovo. Toliko o strastvenin i temperamentnin macho Dalmatincima. O, da, jesu oni strastveni, ako ih uvatiš nakon šta su odradili obrednu fjaku.

Drugi put se iden zajubit u Zagreb. Nać nekog normalnog, hiperaktivnog muškog pod streson. Kad smo kod macho muških, mali od prijatejice je neki dan kupija rebatinke na kojima ozada piše FOLLOW ME. Muž joj je poludija i jadnoga maloga satra da će sad svi pederi po gradu ić za njim. Njoj je bilo žaj maloga, pa je napala muža da kako to njoj nije nikad upalilo s njim. A ima spavaćicu sa istin natpison. I da kad ona u istoimenoj spavaćici krene put spavaće sobe, značajno ga gledajući, on čini fintu da ne razumi njanci riči engleskog. On je njoj na to skresa da nije njegova kuća aerodrom i da neće on slijedit nikakve natpise. I da mu nakon dvajst godina braka nije dovojno par stranjskih slova na njenoj spavaćici da bi ga to diglo sa kauča.

         

A ona njemu da ga više ne bi diglo ni da joj je spavaćica pokretni video zid sa porno uradcima. I eto ti svađe. Poslin, kad ga je nekako dovukla u spavaću sobu, on njoj da bi tribali ukjučit malo više mašte u te svoje bračne aktivnosti.. Prvo mu je tila reć da ona mašta itekako. Svaki put. O tome da se on šta prije skala s nje i pusti je gledat dvistašezdesetsedmi nastavak one lipe meksičke serije na hateveju. 
Slušan ja te priče, i skoro mi dođe milo što san se rastavila.  Rastavljene žene se dile na tri grupe: prve su one neizlječive romantičarke što se nakon rastave jedva čekaju opet zaje...  zavezat;
druga grupa su one šta više ne žele bit niti suside ičemu šta izgleda, hrani se i glasa ka muško, a treća grupa sam ja. Ja bi, naime, isto opet dilila s nekim dobro i zlo, ali samo par uri misečno, kad ono baš ne znan di ću sa sobon. Uostalon, kad se rastaviš, više nema dobro i zlo, ostane samo dobro, a zlo se u principu vrati svojoj materi.
    
 
Šta se tiče nogometa, svatila san da je muškima najvažnije dat gol. Zato se kaže da su oni stalno u balunu. Ali nije istina da od njih za vrime nogometnih prvenstava nema ništa. Pametna žena će baš tada iz njih izvuć najviše. Jer bi svaki muški da SVE na svitu samo da ga se za vrime prvenstva pusti na miru i da mu se ne ronja i ne grinta oko ušiju. (Za one koji nisu iz moga govornog područja: grintanje je kad ti skoči živac a nisi popizdija. Ronjanje je kad si popizdija al' ti nije skočija živac.)

Vrime nogometnog prvenstva je vrime kad žena može obnovit garderobu, prominit namještaj u kužini i pločice u banju. A i poć malo u štetu, ako joj se ukaže zgodna prilika. Dobro, u vrime prvenstva sve zgodne prilike side isprid televizije, u stanju potpune hipnoze, al' nikad se ne zna.

Dakle, dovoljno je pet minuti prije početka važne utakmice, a svaka je važna, reć: "Dušo, daj ijadu kuna da sredin neke posliće, da te poslin ne prikidan kad počne utakmica". I onda lipo u šoping. Kako se bliži finale, i napetost raste, komotno moš povećavat iznos. Kojeg će on vadit iz džepa ne skidajući pogled s ekrana, nestrpljivo čekajuć da tekma počne, a ti nestaneš. A na sam dan finala moš mrtvoladno iznit i njega, i televiziju, i kauč zajedno sa grickalicama i pivon iz kuće.
Ne bi ni trznija. Samo moraš organizirat neku priju da paralelno iznosi televiziju dok ti guraš kauč. I još ga moreš, prije potpune deložacije, bezobrazno priupitat: „Dušo, jel' tako da ja kuvan bolje od tvoje matere? I jel' tako da si me u ovih dvajst godina bar jeanput privarija? A?” Onako zabuljen u utakmicu, rastreseno bi ti prizna sve, i ono šta nije napravija, bidan.Tako ja mozgan i mozgan o muško-ženskin odnosima i sve mi se čini da je sve u svemu u životu boje bit muško, nego žensko. Evo naprimjer, u slučaju smrti bračnog partnera. Udovca svi uglas žale, i to ne zato šta je žena umrla, nego šta je on osta sam. I odma se svi razlete nać mu sljedeću, jer da kako će čovik bez žene.

             

Međutin, kad žena ostane udovica, e, onda opet niko ne žali nju, nego njega bidnoga šta je partija. I ako udovici slučajno padne na pamet nać nekoga da ne samuje ostatak života, ne samo šta neće naić na podršku, nego će je još ogovarat komplet njegov, i njezin rod. I govorit će o njoj da je obična šupjača, da se ovi bidan nije još ni oladija, a ona već traži drugoga!  Nema veze šta je ovi umra prije 15 godina i ne da se nije oladija, nego je mrtav ladan po cilomen tilu.  Muški, dakle, i mrtvi imaju više ljudskih prava, tojest kad umru, tri se puta sporije ladu nego mi žene, a ako ostanu, duplo su življi od nas.  I oprašta in se kad idu u đtetu, jer da oni imaju veće potribe za seksom od nas.  Aj dobro, nek to i je tako.  Al mi onda nije jasno, ako žene nemaju istu potribu ka muški, sa kojin ženama onda oni to radu?!?

*Tekst preuzet sa  portala split-info

http://split-online.info/split/hrvatska/kompilacija-erotsko-nogometnih-kontenplacija/



08.08.2010.

EKOLOŠKA KUĆA - SPOJ LIJEPOG I KORISNOG

"FAB LAB"
PROIZVODI TRI PUTA VIŠE ENERGIJE NEGO ŠTO TROŠI 
 
Kuća u kojoj može živjeti četveročlana porodica, energijom se napaja isključivo od sunca, a može se izgraditi za 15 dana. Upravo takva kuća zove se Fab Lab, a projektovao ju je Institut za naprednu arhitekturu Katalonije (IAAC).
  

Kuća koja je predstavljena na izložbi Solar Decathlon Europe u maju ove godine ima 75 kvadratnih metara, predstavlja realan, lako primjenjiv i srazmjerno jeftin vid "pametne gradnje" te je stoga osvojila nagradu publike.
                

"Kuća proizvodi trostruko više energije nego što troši, a zahvaljujući zaobljenom obliku omogućuje svojim vlasnicima maksimalno iskorištavanje unutrašnjeg prostora s minimalnom vanjskom površinom. Fab Lab je postavljena na  tri “noge” među kojima je stvoren prostor ispod kuće za obavljanje različitih aktivnosti. U tom prostoru može biti voćnjak, trijem ili, pak, iskoristivi kuhinjski dio.
  

Kuću su dizajnirali arhitekti iz više od dvadeset različitih zemalja, a finalizirali su je uz pomoć pomenutog katalonskog instituta, Centra za čestice i atome Tehnološkog instituta u Massachusettsu (MIT), svjetske mreže Fab Laba te uz nekolicinu privatnih preduzeća.
"Dok je u 20. vijeku forma slijedila funkcionalnost, u 21. stoljeću forma će slijediti energiju. Građevine moraju biti kao drveće, koje je prije svega samodostatno, te moraju slijediti prirodne zakone" rekao je Vicente Guallart, direktor instituta i dodao da je iskoristivost sunčevih zraka i prirodnog strujanja zraka maksimalna pa je stoga otklonjena potreba za umjetnim grijanjem ili klima-uređajem.
  
    
Enterijer se sastoji od dnevnog boravka, trpezarije, kuhinje, spavaće sobe, kupatila i male gostinjske spavaće sobe. Sve potrebno za ugodno i normalno svakodnevno funkcioniranje.
Prototip Fab Lab kuće na izložbi u Madridu posjetilo je više od 20.000 ljudi. Iako je osnovna poruka kuće ekološka, najviše se raspravljalo o njenom izgledu. Tako je španski princ Felipe oduševljeno prokomentirao kako ga Fab Lab podsjeća na neki brod, a drugi su posjetioci bili kreativniji pa su kuću opisivali kao “posudu za kikiriki” ili “trbuh od kita”.
             
"Za razliku od ostalih prezentiranih kuća u Madridu, naša je bila jedna od rijetkih napravljena tako da čovjek u njoj zaista može živjeti. Drugi su uglavnom radili kuće koje su više tehnološki showroom, a manje dom u pravom smislu te riječi" tvrdi direktor projekta. Još jedna od prednosti ove kuće je to što korisnik može naknadno naručiti poboljšanja poput nove izolacije, različitih modela prozora, solarnih panela i drugih ekološki održivih tehnologija.
Početna cijena kuće je 45.000 eura za najmanju izvedbu.

N.B.  Cijela web strana sa fotkama, pogledajte:
 
http://freshome.com/2010/07/23/incredible-fab-lab-house-generates-three-times-more-energy-than-it-consumes/

07.08.2010.

KAD JAGANJCI UTIHNU - SILENCE OF THE LAMBS

ANIMALZ ARE LAJK PIPL
 
  Zoran Teofilović
 
Ode Kruško tako u rodni kraj pa mu lokalni ruralci sve k’o biva nabijaju na nos kako niđe nema k’o u njih. Nema ‘vake janjetine, nema vakijeh ćevapa, nema skičetine, nema ba meraka, a Kruški žao da im ruši iluzije i kvari snove pa sve potvrđiva i sve govori: “Ma ja bolan, nema naše Bosne niđe!”, a u sebi im skida svu familiju s neba, onu needukovanu i neglobalističku. Neće da im kaže kako priko bare ima svega što ti duša ‘oće, samo se moraš, jebiga, pridržavat’ zakona koji ponekad (po Kruškinoj slobodnoj procjeni) nemaju puno veza sa logikom.
Evo na primjer and for ekzampl svake godine je Kruško (u Ameriki) znao otić’ izvan grada na farmu gdje se prodavala životinja pogodna za ražanj. ‘Oš kakog dobrog krmka, ‘oš dobro, nemasno janje, samo upreš prstom i on ti ga, uz malu novčanu nadoknadu, tamo na brzinu obradi, ljepo zapakuje i ti ga bracika moj ubaciš u gepek i pičiš kući.
Al’ prošle godine Kruško si nešto utuvijo u glavu da ga ovi oće zajebat’ i odrat’ s cijenom, pa ti on lijepo odluči da opet upre prstom u jedno lijepo, malo, al’ ovaj put da ga kupi živo, pa će ga on kod svoje kuće u dvorištu sam obradit’. Da mu vrijeme brže prođe poveo je i svog jarana da mu pravi društvo. Kad dođoše tamo i Kruško izloži svoj plan, prodavač ga je sumnjičavo gled’o i pokušao da ga odvrati od te zamisli, al’ je Kruško, bogami, bio uporan ko magarac, i oće živo il’ nema ništ’ od biznisa.
I popusti prodavač na kraju i dovede živo janje pred Kruškin kamijonić. Janje je bilo poprilično nemirno i živahno (ko da je već jadno naslućivalo skorašnji kraj), kud je zvjezdan bio upek’o preko 36 gradi, pa su Kruško i jaran mu u njega, bili vas u goloj vodi dok nisu tvrdoglavo janje popeli na prikolicu. A onda Kruško uze četiri špage pa zaveza svaku nogu od janjeta za jedan ćošak kamijonića i dobro pritegnu, pa je janje, bože-me-oprosti, izgledalo onako, iz tlocrta, k’o razapeto. Jedino je glavu moglo pomjerati i odizati od dna prikolice. Nakon kraćeg razmišljanja Kruško nabi neku jutanu vreću preko janjetove glave, sjedoše potom u kamijon i pravac kuća.
Vozili su se oni tako jedno 10 minuta ćuteći, Halid je priziv’o sa radijona pjesmom “presušila stara česma”, Kruško se stade dobro preznojavati i sve se oblizivajući upita jarana do sebe:
- Jel’ tebi vruće ?
- Jašta je, jebote, Rusi sjebali klimu totalno! Još malo pa ćemo u skafanderima ‘odat !
- Nemam vode uza se, sad ću ja na benzinsku skrenit’ pa ćemo kupit nešto za popit.
- De jarane života ti, žedan sam ko krava.
I tako i bi. Naleti benzinska, Kruško reče onom malom što radi da natoči do vrha, a oni se uputiše unutra da plate benzin i kupe par voda. Al’ ko na onu stvar, unutra k’o da se đaba djeli, redovi kilometarski, al’ šta ćes žeđ ne pita, šta se mora – mora se. I nakon jedno 25 minuta dođoše i oni na red, platiše šta se platit morade, izađoše i pođoše prema Kruškinom kamijoniću onako k'o Pajo i Jare u Kamiondžijama.
Ništa oni ne gledaju, samo piče pravolinijski prema vozilu i kad bijahu već na par metara od njega začuše:
- FREEZE! (u bukvalnom prijevodu "Zaledi se", odnosno "Stoj")
      

Zelediše se njih dvojica k’o ledenice i pogledaše u pravcu odakle glas maločas dođe, kad imaju šta i vidit’. Dvoja policijska, jedna vatrogasna i još jedna (zlu ne trebalo) ambulantna kola stoje.
Jadno je janje, čekajući Kruška, počelo da se javlja na benzinskoj stanici. U početku nekako bojažljivo, a ondak, kad je valjda shvatilo da valja rikavat’, počelo se derat k'o mameno. Naravno da je to privuklo svu silu svijeta i naravno da je neko revnosan okren'o 911 i zvao u pomoć organe javnog reda.
Najposlije policajac koji je drekn’o maloprije, repetira pištolj i upita (razgovor se odvijao na engleskom, ali će ovdje biti na našem):
- Gdje ćete ?
- U moje auto – odgovori Kruško. (Ovo „moje“ je posebno naglasijo jer je, zna on to od prije, vlasništvo ovdje svetinja).
- Aha – na to će policajac – to je tvoje auto. A čije je janje zavezeno nazad?
- Moje, pošteno sam ga platio. Imam i račun – opet će Kruško.
Na te riječi policajac im reče da se okrenu prema autu, da stave ruke na krov, te im priđe, spusti im ruke, namače lisice, strpa ih u policijsko auto, upali rotacijona i pravac stanica. A za njima vatrogasci i ambulantna k’o neki konvoj. I svi se sklanjaju usput ko da kaki predsjednik ide, a ne Kruško, janje i jaran mu u njega.
Tri inspektora su njih ispitivali jedno 4-5 sati, a da Kruško nije ukapir’o zašto. Kasnije će pričati advokatu (dobar jedan čova, naše gore list) što mu je dodjeljen po službenoj dužnosti:
- Sve su me nake gluposti ispitivali! Pitaju me čije je janje? Gdje si ga našao? Zašto si ga kupijo? Zašto si ga vezao? Zašto njemu nisi kupio vodu? Jel’ ti znaš da se ne smiju mučiti životinje? Jel’ ti znaš šta je društvo za zaštitu životinja u stanju da od ovog napravi? Već su zakazali mirne proteste! Jel ti znaš da će ovaj nemili događaj sigurno biti i na dnevniku i to u udarnom terminu?
Advokat sve sluša i bilježi, pa ga upita:
- Pa šta si im ti odgovorio?
A Kruško, gleda u advokata k’o da je ovaj malo ćaknut, pa reče:
- A šta ću im reći, kupijo sam janje tu i tu, dobro sam ga platio, kupijo sam ga, ko i svake godine, da ga pojedem. Al’ ove godine sam im rek’o da ga oni ne kolju tamo, nego sam mislio, zbog uštede, da ga prikoljem u sebe u dvorištu.
Advokat se uhvati za glavu i povika:
- Nooooooo, mister Kruško!!!!
A onda se nagne advokat, unese se Kruški u lice i reče:
- Jel’ ti znaš da ti ne gine 5 –10 godina zatvora ako budeš tako govorio u sudnici? Pa to se ne smije ovdje raditi. Nismo mi u fakin’ kamenom dobu! Ovo je Juesej, država demokratije i jednakosti. Animals ar lajk pipl.
Gleda Kruško u advokata, i pita se u sebi, jebem ti leblebije da ja nisam uletijo u onu Zonu Sumraka, gled’o sam to na televiziji onomad davno, pa se sve ljudima ovako nešto dešava nezamislivo.
I misli tako Kruško, čak se nešto nada i svemu se ščini da je ovo san i da će se on uskoro probudit’, čak si na brzinu opali 2-3 vruće šamarčine ne bil’ se preno iza sna, al’ ništa od toga. Advokat se uskorač'o oko stola, stavio ruke na leđa, nešto mrmolji, i samo mrda glavom lijevo-desno sa ljutitim izrazom na licu.
- Jesi ti i u Bosni im’o tako kontakte sa ovcama? - upita on naposljetku Krušku.
- Pa jesam - odgovara Kruško - onako znao sam zaklat’ svake godine oko prvog maja, znate praznik rada, pa mi ništa ne radimo nego koljemo animals, onda ih nabijemo na dobro našiljen kolac, ispečemo pa jedemo. Aja, moj advokate, znaš li ti kako je to dobro sve prste da obližeš - pa onako pođe, da bi advokat sve to bolje shvatio, lizati prst po prst i tako svih 10. Na to se advokat prekrsti i nešto promrmlja u njedra.
- A vole i u mene djeca te životinje, jednoč smo imali malo janje, tek se otelilo, pa joj mater umrla nešto bila slaba, pa smo mi, moj advokate, morali onako u pivsku flašu nasut’ mlijeka, pa nataket’ dudlu i tako davat malom janjetu, da prostite, da podudla, dok nije ojačalo i očvrknulo za ražnja. Imam i slike ako mi ne vjeruješ. Sve djeca sa malim janjetom hrane ga, aja šta ćeš.
Na pomen slika advokatovo lice se ozari, priđe Kruški i reče:
- Odlično, to nam je glavni dokaz. Slušaj ‘vamo, reći ćeš na sudu da si kupio janje djeci da im bude kućni ljubimac. Znači, djeca se boje ćukova, alergična su na mačke, a pošto su dole u Bosni imali janje (dokaz su slike) ti si odlučio da ih obraduješ i razveseliš i na neki način da ih podsjetiš na zavičaj i nekako ćemo se izvući od zatvora, dobićes možda uslovno, al’ novčanu kaznu za maltretiranje životinje nećemo moći izbjeći.
Mjesec dana kasnije, Kruško je oslobođen zatvora, nije čak ni uslovno dobio. Al’ kad je čuo da mora da plati $ 22.000 za zlostavljanje životinje (u obrazloženju se pominje: vezanje životinje za kamion, nabijanje vreće na glavu, svjesno izazivanje žeđi kod životinje i ne poduzimanje mjera da se ta žeđ utaži, pretrpljen psihološki strah janjeta koje je na benzinskoj stanici nemoćno meketalo, fizičko maltretiranje janjeta pošto su na nogama ostali tragovi kanapa itd…) Kruško se samo skljokao u sudnici, govoreći pri samom padu k'o kaki revolucijonar:
- Ne priznajem ovaj sud. ‘Oću u zatvor- ne dam pare !
Preplašena na smrt i već zamišljena u crnini, Kruškinica je mislila da se više jadnik neće ni ustati. Od tog dana janjetina je zauvijek izbačena iz jelovnika Kruškine porodice.
 
http://www.e-novine.com/entertainment/entertainment-reportaza/39642-Animals-lajk-pipl.html
06.08.2010.

BALKANSKI ORIENT EXPRES(H)S


POPOVI, TOPOVI, LOPOVI...
 
  Kako je ono pjevao Đorđe Balašević?
Prvo su došli popovi, pa topovi, pa lopovi.  Najprije su nas popovi (i političari) nagovorili na rat i onda su nas popovi poškropili, pa su došli topovi da nas podijele i unište i da nam kažu kako mrzimo jedni druge previše, a onda su došli lopovi da pokradu ono što je od nas ostalo.  I u ratu se nisu mrzili samo ovi posljednji . lopovi.
Kad su podijelili, pokrali i poškropili, kad više ništa nije ostalo, topovi su prestali jer se više nije imalo na šta pucati, popovi su počeli zajednički moliti, a političari propovijedati mir (onaj isti koji su uništili) dok su lopovi zauzeli mjesta u vlasti i u sjeni.
Sad nijednima ne trebaju ratovi nego hoće da se bave biznisom sa bogatstvom koje su stekli na brzinu i preko naših leđa.
I, evo nas sad, opet na početku.  Granice su najprije prešli kriminalci (nikad to nisu ni prestali), onda su krenuli lopovi (prvo stidljivo pa sve otvorenije), a evo u zadnje vrijeme i popova (političara) kako siju oko nas med i mlijeko.
Čim je pamet sišla iz vruće glave do praznih stomaka - shvatilo se da svi zaostaju, da se svi zadužuju, da ne mogu naprijed ako ne idu zajedno, pa se brzo propagiraju zajednički projekti.  Već dajemo jedni drugima po 12 bodov na takmičenju za pjesmu Evrovizije. većigramo vaterpolo i košarku zajedno, predsjednici Srbije i Hrvarske zdušno podržavaju regionalnu ligu u nogometu i fudbalu, a izgleda da ćemo ubrzo putovati  jedni drugima samo sa osobnim i ličnim kartama.

Hrvatski državni tajnik ministarstva mora, prometa i infrastrukture Danijel Mileta, srbijanski ministar infrastrukture Milutin Mrkonjić i slovenski ministar transporta Patrick Vlačič.

Sad je objavljeno da će tri države osnovati JEDNO, zajedničko poduzeće za željeznicu.  Glavni cilj je učiniti Koridor 10, koji od Njemačke preko Austrije, Slovenije, Hrvatske i Srbije ide ka Turskoj  i konkurentniji je od Koridora 4, koji ide preko Mađarske te zaobilazi bivšu Jugoslaviju.  Put se želi skratiti sa 60 na 40 sati a svaka zemlja očekuje dobit od 50 milijuna eura.  Dakle, ili ćete gospodo imati JEDNU željeznicu ili će vas Evropa ZAOBIĆI.  
 
Tako su utihnuli topovi, popovi sada pričaju neku drugu priču, lopovi su ostali i obukli kravate i odijela.
Ima li neko ko pita što smo onda ratovali ako ćemo opet zajedno?  Ne pitajte, opet ćemo ako to zatreba lopovima, eto onda i popova i topova.
 

 http://www.slobodnaevropa.org/content/blog/2115468.html

 

N.B.  Ovo gore je razmišljanje jednog Bosanca,

a ovo iz Srbije:

 

http://www.e-novine.com/region/region-tema/39610-Ortaki-gvozdeni-konj-ponovo-inama.html


Ovako to posmatraju Hrvati:



 
05.08.2010.

BOSANSKI LONAC


Svi smo mi bosanski lonac

    Autor: Miloš Miljatović
 
Jedna od najnezahvalnijih, a ,ipak, najčešće korištenih tema u BH medijima je tema kakva je ovo zemlja. Kako je uređena, šta treba da se uradi, šta je propušteno itd.
Novinari idu toliko daleko u svojim analizama, pa kažu kako u ovoj zemlji ništa ne ide kako treba (tu su, nažalost, u pravu). Mnogi, uvijek, sve svaljuju na političare-nepotiste, političare-kleptokrate, političare-daj potpisaću sve, samo me ostavi u fotelji. Da li je stvarno tako? Jesu li, stvarno, političari krivi za sve? Da li su (kvazi) kuhari (jako dobro znamo ko je ovdje šef kuhinje) ovog našeg lonca jedini koje možemo kriviti za loše stanje? Ići ćemo mi ovaj put u samu srž problema, do onoga bez čega ni najbolji kuhar svijeta ne bi mogao napraviti dobar bosanski lonac, a to su njegove sirovine. Postoje tri glavne sirovine bosanskog lonca, i njih ćemo imenovati: Bošnjaci, Srbi i Hrvati. Da bi bosanski lonac bio dobar, ta tri glavna sastojka trebaju istovremeno, i koordinirano, pustiti svoje sokove, mirise, da bi to sve ličilo na nešto. A tako nije. Da vidimo zašto, i zašto se ta tri glavna sastojka ne mogu istovremeno odlučiti kada će se napraviti dobar bosanski lonac. Pa, i pored toga što imamo u svijetu uglednog kuhara, taj lonac nikako da bude onaj pravi, da "šmeka". O tome da taj isti bosanski lonac nikako ne može na listu nacionalnih jela ujedinjene Evrope.
              
 
Iako, ruku na srce, taj bosanski lonac uopšte nije tako loš, i ako se napravi dobro, sigurno će naći svoje vrijedno mjesto na jelovniku evropske (udružene) kuhinje. Najjednostavniji način je odabrati par najosnovnijih "momenata". Rasčlaniti iste po tome šta uzorci misle, i vidjeti rezultate crno na bijelo, jedne pored drugih. Čitajući mišljenje jedne grupe, dobija se još jedan kolateralni rezultat-mišljenje jedne grupe sastojaka o onim drugim sastojcima. Naravno, to što se dešava u glavi svakog od građana ove zemlje ponaosob, nije moguće staviti na ovako mali prostor, pa ću se koristiti prosječnim uzorcima. Generaliziraću, a kao prosječan uzorak ću uzeti tog "prosječnog" predstavnika njegove grupe. Sigurno ste u životu čuli kada neko za nekoga kaže: "Ma, on je naš." Ili: "Pravi je ..."

1. Država

Svi Bošnjaci znaju kako se njihova zemlja zove, i tu nema dileme.Velika većina Srba misli da je njihova država Republika Srpska, i stav o Bosni i Hercegovini kao njihovoj državi se svodi ili na podsmijavanje, glasno negodovanje, ili "Ma, mi smo tu slučajno, to su nam drugi nametnuli". Hrvati, pak, jako dobro znaju gdje su, šta su, i kada god krenu na put, izvade putovnicu zemlje za koju kuca njihovo srce.

2.Uređenje države

Bošnjaci hoće da Bosna i Hercegovina bude što više država, sa što manjim ovlaštenjima entiteta. Misle li mnogi od njih da će samim tim postati dominantni, jer ih ima najviše? Zašto mnogi Bošnjaci misle da samo oni imaju pravo sebe nazivati genuinim Bosancima? Zašto mnogi od njih misle da Bosna i Hercegovina može biti normalna država, samo ako se oni pitaju za sve, a Srbi i Hrvati tu treba svečano da pljeskaju, i povlađuju? I osjećaju kompleks niže vrijednosti? Lično sam imao žestoke rasprave sa nekim od takvih Bošnjaka i uvijek sam im govorio da griješe, i da oni ovdje nisu jedini, i čim prije to shvate, biće bolje. Njihove reakcije ću zadržati za sebe.

Srbi, za razliku od Bošnjaka, žele ono što već imaju, pozivaju se na Daytonski sporazum kad im je volja, a kada je neki aneks u pitanju, kažu da je za takvo što prerano. Što manje BiH (mnogi ni ime ove zemlje ne mogu izgovoriti) više Republike Srpske (ili Republic of Srpska, kada pričaju sa strancima, a ovi im se krišom smiju, jer se Republika Srpska kaže isto i na engleskom, ili bilo kom drugom jeziku). Kada vođe ove etničke skupine shvate da im je bolje da što više poštuju ustav svog entiteta, a još više državni, jer je to jedini način da od RS ostane više od imena, tada će svima biti ljepše i bolje. A mnogi će imati bazene u dvorištu kada shvate da im je bolje dijeliti svoju sudbinu sa ostala dva naroda zemlje kojoj pripadaju, nego živjeti u 1992., i dalje sanjati neostvareni san.

Hrvati još uvijek sanjaju o svom trećem entitetu, i dočekaće ga isto kao što ću ja dočekati jednog dana da budem predsjednik države (potonje je izvjesnije). Oni, za razliku od Srba i Bošnjaka imaju de facto najviše. Pravu pravcijatu paradržavu, spojenu sa maticom. Oni jako dobro znaju da je "de facto" mnogo važnije od "de iure".

Nikada neću zaboraviti kada sam ljetos išao na more, pa nisam znao kada koje dokumente da pokazujem(domaću ili punomoć za vožnju auta u inostranstvu), jer je granica između dvije države djelovala više imaginarno, no stvarno. Cijeli prijelaz me podsjetio na putovanje po EU, gdje nema granica, a još manje carine).
 
 
3. Istorija
Različito tumačenje istorije je kod naših sastojaka tako različito, da se čovjek nekada zapita jesu li ti isti ljudi ikada zajedno nosili štafete, išli na omladinske radne akcije, sjedili u istim školskim klupama, pa i učili isto gradivo iz istorije/historije/povijesti (tim tumačenjem su zaraženi oni malo stariji, mlađi su naučili novu istoriju, i mnogi od njih kažu "Neki Hrvat Tito"). Oko, naizgled, samo jedne istorijske činjenice, koja je činjenica, i ne smije se dovoditi u pitanje, postoje različita tumačenja. Tumačenje toga ko je bio, i šta je radio, kralj Tvrtko. Bošnjaci kažu da je on bio bosanski kralj, Srbi kažu da je bio srpski kralj (jer se krstio u pravoslavnoj crkvi). Podatak o Hrvatskom stavu nisam mogao dobiti. A o tome da li je Gavrilo Princip bio patriota, ili terorista, to tek...
 
4. Ivo Andrić
  
      
Jedni ga nipodoštavaju, jer misle da je pljuvao po njima, jedni ga drže za svoga, jer se ponašao kao da je njihov, iako se kao takav nije rodio. Oni treći ga smatraju svojim, jer se rodio kao njihov. A činjenicu da on nije bio ničiji, i da je čovjek, de facto, bio Bosanac, objesimo mačku o rep. I da se uz njegovo ime veže njegovo bosanskohercegovačko porijeklo, i da sam se ja svaki put ježio od dragosti kada sam u inostranstvu slušao kako ljudi misle da je bio dobar pisac, a pritom me nisu pitali: "Čova, čiji je on?"

5. Danis Tanović
Zašto je u Sarajevu slavljen Tanovićev Oskar, prvi Oskar koji je odnio jedan čovjek sa prostora bivše Jugoslavije, a RTRS prilog o tome objavila u zadnjih pet minuta Dnevnika? Dobro, prenosili su svečanost dodjele, ali se nisu nadali da će on odnijeti Oskara. Pa, mi se ni oko toga ne možemo dogovoriti.

6. Reprezentacija - sport uopšte
Za koga vi navijate? Say no more. Dobro je sportski novinar Marić rekao, parafraziram: "da smo mi jedina zemlja na svijetu, u kojoj se navija za druge državne reprezentacije", i, pritom, mislimo kako je to SASVIM NORMALNO.

Ovih šest pobrojanih stvari su samo mali dio onoga o čemu se ne možemo dogovoriti. A to su, u stvari, stvari oko kojih se ne bismo ni trebali dogovarati. Nikada neću zaboraviti kada mi je jednom jedna Zagrepčanka rekla:"Cijeli svijet hoće tu Bosnu, samo vi ne." Trebali bismo se dogovarati o tome kako što prije tamo gdje na kraju moramo doći, prije ili kasnije. Dođe li jednog dana u svijest političara (ne možeš ih ne pomenuti) da nam je, konačno, vrijeme da idemo tamo gdje nam jeste mjesto, mi tada nećemo više imati sposobnih ljudi, sposobnih kadrova, jer će se svi pametni razbježati, a ostaće nam starci sa 100 KM u džepu, ostaće nam oni što nikuda nisu mogli, jer nisu atraktivni probirljivom zapadnom tržištu rada (da, tada će za nas Zapad biti i zemlje čijim smo se turistima nekada smijali na moru). Moje nije da nekome nešto pametujem, kažem šta treba da radi, a pogotovo da nudim rješenje. Moje je bilo da u ova tri članka napišem šta sam vidio, i kako doživio ovu zemlju, jer, priznajte si sami, čovjekove mane najbolje vidi neko sa strane. Kada sam sebe pogleda u ogledalo, primijetiće novu sijedu dlaku, možda aknu, ali sebe u cijelosti...
           

Svi mi tako želimo da idemo "odavde", jer ovdje ništa ne valja, sve nekakvi primitivci i seljaci. Ljude koji dolaze ovamo tjeramo riječima: "Šta ćeš ovdje matere ti?" I uvijek sve svaljujemo na one kraj sebe. A čim napustimo ovu zemlju, i kada nas prvi granični policajac počne pretresati, i gledati nas mrko, tada shvatimo da za "ovo ovdje" nije kriv niko drugi do mi sami. Jer sami sebe vidimo kao takve, ali drugima ne damo da nas tako gledaju, a oni nas samo gledaju onakvima kakvi jesmo. Za to vrijeme, dok ne dođemo pameti, evo nam da se bar nadamo da ćemo ovu sličicu vidjeti u svom pasošu, jer nam je to karta za izlazak iz pakla. Jer nada umire zadnja.


04.08.2010.

PSOVKE - STARE PRIČE U NOVOM RUHU

JEBANJE MAJKE - HRVATSKI NACIONALNI IDENTITET?*

 
   Piše: Vanja DEŽELIĆ

Grubo, ali istinito... Tko je prvi rekao? Tko se samo dosjetio tako toliko uvrijediti?

Jeste li ikad razmišljali kako su nastale poštapalice, pozdravi, uzrečice? Netko je morao biti prvi, zar ne? Kako je taj netko uspio ukorijeniti u svakidašnji govor nešto tako bezvremensko? Baš fascinira razmišljati o tome, ali na kraju ispadne kao i kad razmišljamo o bespućima svemira, uvijek je nešto nejasno.

I dok ste sad svi pomislili tko li je prvi rekao "dobar dan", a tko "kaj ima" ili tko je ukorijenio univerzalnu riječ "brijanje" meni je napamet palo nešto mnogo sirovije, nešto što budi niske strasti u ljudima. Psovka. Točnije, "jebem ti mater". Grubo zvuči, znam. I treba jer majka je nešto sveto svima - većinom. No, tko je to prvi rekao, kako je to moglo izgledati? Kome je napamet palo tako nekoga uvrijediti i kako li se to samo uvriježilo?

Već vidim...

Bilo je to u vrijeme kralja Zvonimira, 11. stoljeće, Hrvati pod Hrvatom, budućnost je izgledala tako divna, a građani su bili zadovoljni. Barem na prvi pogled, a na drugi... Mladi su se bunili, željeli su srušiti monarhiju i uspostaviti republiku. Buntovnici bez razloga, ako ih gledaju stariji, a s razlogom ako gledaju mlađi. Jedan od njih bio je i mladi Davor, kojem je otac Ladislav dao ime po poganskom slavenskom bogu rata.
Mladića nije zanimalo kako da ore zemlju i ide u lov, te se natječe s ocem i njegovim prijateljima u tome tko će ubiti više fazana i zečeva. Zanimao ga je latinski, zanimalo ga je pisanje, zanimalo ga je čitanje.
- Ti si pičkica, kome treba čitanje i pisanje?! Budi muško i postani najbolji lovac na veprove u regiji, obori rekord u vađenju njihova srca nožem i rukama! Budi jednom na ponos svom ocu, a ne da me stalno sramotiš... Čitanje, pisanje (zviiiz).
Ladislav nije bio zadovoljan svojim sinom, a vjerojatno bi ga nazvao i pederom da su tada znali što je to. Umjesto toga, nedostatak vokabulara nadopunio je pokojom šamarčinom.

Davor je patio u sebi, ali nije se dao smesti, marljivo se bavio onime što ga zanima, a usput je pokušavao loviti veprove... I redovito zaradio ozljede jer nije mu to išlo. Čak nije niti volio jesti meso te divlje životinje. Umjesto na toplu riječ oca zaradio bi ekstra udarac i uvredu, a kad bi mu majka pružila nježnost kakvu samo majka pružiti zna otac bi pretukao i nju. Zato je Davor odbijao da ga majka tješi, trpio je i trpio.
S vremenom je postao veći, naučio se na grubosti, a utjehu je pronalazio u umjetnosti. Otac je digao ruke od njega i propio se jer nakon Davora njegova majka Buga više nije mogla imati djece tako da se Ladislav osjećao grozno i poraženo jer nije prenio na sina sve što zna, sve što želi.

I tako su prolazili dani, Ladislav ih je sve maltretirao, a Davor je skupljao gnjev... Jedne večeri, nakon što ga je par puta udario, otac se zaputio u sobu na spavanje i bio je miran, nekako čudno miran. Da bi nakon nekog vremena čuo majku kako teško diše. Bio je uvjeren da ju otac guši i poludio je, srušio je vrata i kad je vidio oca na majci poludio je do kraja, iz njega je izišlo svo dugogodišnje maltretiranje.
- Što to radiš?!
- A što misliš da radim? Jebem ti mater! Gubi se van!
Davor nije znao što je jebanje, ali kad je vidio majku da maše rukom neka izađe shvatio je da to nije nešto strašno po nju. Osjećao se posramljeno jer uz silne stvari koje je čitao nikad nije otkrio što je to. Tako je ispričao prijatelju Tomislavu u povjerenju što je bilo, a on je umro od smijeha. Naravno, priča se proširila i cijelo selo Davora je sprdalo riječima 'jebem ti mater, jebem ti mater'.
To se toliko uvuklo pod kožu žitelja Davorova sela da su u nedostatku Davorova prisustva počeli isto to vikati jedni drugima, pa su shvatili koliko je uvredljivo... Tad su to počeli vikati kad bi se razljutili, kako bi iskreno uvrijedili željenu metu. Naravno, to se proširilo ovim prostorima kao virus i živi dan danas, tisuću godina u budućnosti. Ta psovka je zapravo određivala identitet ovih prostora kroz povijest. Zato nas silni Mađari, Turci, Tatari, ovi, oni, nisu uspjeli pokoriti do kraja. Uvijek bi se našao netko tko bi opsovao majku i probudio nacionalni ponos u drugima.
Naravno, nastajale su i druge psovke kroz povijest, ali u odnosu na ovu, univerzalnu, zaista su smiješne i ne toliko uvredljive.

*Ovo je pisala Hrvatica ali se u suštini može primijeniti na bilo koji dio ex-Yu

03.08.2010.

Svi ko jedan, dostojanstveno, Bosanci će krenuti

ZBOGOM I POKUPITE VEŠ AKO SE NE VRATIMO, A NEĆEMO...

Biti će to poseban dan. Nadam se ljetnji. Nekad tamo kad pred kraj ljeta kad prestanu sparine da ljudima ne bude loše dok čekaju u redu da se ukrcaju na matični brod.  Cijeli svijet će brujati o tome kada shvati da nije u pitanju još jedan veliki prvomajski izlet Bosanaca ili kakav sličan teferič državnih razmjera. U redovima uredno, jedan iza drugog, po prvi puta svi će stati. Zaboraviće se sva čekanja po poštama i granapima, nervozna laktanja, preskakanja redova i tih gunđanja sebi u bradu. Svi ko jedan, dostojanstveno, Bosanci će krenuti put matičnog broda u Visokom, a onda put još matičnijeg planeta sa kojeg su davno došli puni entuzijazma na područje balkana da prošire svoju kulturu dobre kuhinje i ekstra dobrog humora. Planet nek se zove Planet da se ne bunimo.

      
Balkan se tadašnjim analitičarima sa matičnog planeta zaduženog za analizu Zemlje činio kao savršen odabir. Umjerena klima, blago ljeto, hladna zima. Dovoljno vode za rashađivanje i dovoljno šume za hladnoću. Toliko rijeka, potoka, izvora i jezera. Toliko pašnjaka i obradivih površina. "To je to, sigurno je uzviknuo nekakav naučnik u udaljenoj sobici sjevernog dijela "instituta za međugalaktične selidbe i istraživanje plavičastih planeta galaksije koja podsjeća na sivo bijelu fleku u svemiru" pri ministarstvu humora i zajebancije. Galaksija je naravno mliječni put, no bosanci kao što se zna, ne daju pederske romantične nazive prirodnim fenomenima poput "Mliječni put" ili "Rozi zalazak sunca".
Najromantičnije što su uspjeli progurati je "Pizdino vrelo", no da se razumijemo to je romantično jedino Roco Sifrediju.
Kada se napokon počne puniti matični brod, inače od strane svijeta neprepoznat ni kao brod, a još manje kao piramida u Visokom shvatiće ostatak svijeta šta su značili tih par miliona glavatih galamdžija željnih dobre zajebancije. Jesu bosance svakako tegirali. I kao glupane i kao sitne kriminalce, i kao krupne kriminalce, i kao glupe kriminalce, a ponajviše kao velike gurmane sa jako čudnim smislom za humor. Ovaj dio sa glupanima i kriminalcima se lako može obraniti sa neprilagođavanjem novoj sredini. Na svojoj planeti se velika glava brzo punila mnoštvom nepotrebnih informacija pa su Bosanci praznili glavu formatirajući je. Spletom nesretnih okolnosti, novi svijet je brzo punio glavu pa su se mozgovi formatirali jako često da bi se u verziji 2.0 prešlo na trajno formatiranje u cilju opuštenijeg i ležernijeg života, što su ljubomorni susjedi brzo primijetili i počeli zapisivati neželjene reakcije čistoga neopterećenog mozga. U neznanju su te zapise počeli nazivati vicevima.
(I to vicevima o Husi i Hasi. Svako normalan sa Planeta je znao da se originalne legende vežu za imena Suljo i Mujo, a ne Huso i Haso pa tako i originalne viceve Bosanci naslovljavaju na ovu prvu dvojicu.)
Čudni humor i hrana se drukčije i ne bi mogli objasniti ovozemaljskim riječnikom.
Taj famozni burek i njegov prepoznatljivi oblik nikome ne liči na galaksiju?! Spirala alo? A burek u svemiru? A?
Put tamo su ukucane koordinate, put galaksije koja neodoljivo podsjeća na zvrk bureka u tepsiji od tri jufke. Tamo se vraća na kraju sage i završenog posla. Tamo je Planet.
Mnogo toga će sinuti svijetu kad shvate da više neće pojesti dobre ćevape.
"Znao sam ja da oni nisu odavde", uzviknuće Hans Vanderbilt pred vijećem Europe.
"Znao si ti moj klinac", reći će mu nervozna Del Ponte, "znao si ko i ja."
"Ne seri frigidna kujo", otresito će Hans.
Kad isprate sve do zadnjeg Bosanca u njihove kriogene komore u kojima je predviđen pretinac za kutiju cigara, keks i mali rešo sa džezvom sa dva fildžana. Zašto dva fildžana kad je kriogena komora za jednu osobu? E pa nikad ne znaš ko može naletiti u sred svemirskih putovanja.

       
Mnogi će se sjebati kad pred njih istupi vođa, prepoznavan ranije kao pisac odličnih scenarija za domaće filmove o očevima alkoholičarima i djeci koja ih čekaju da se vrate sa puta. Kad zadnji uđe, vođa će se zahvaliti na gostoprimstvu, halaliti svima, ispričati vic posljednji put koji opet niko neće skontati i proliti oveći bokal vode za sreću. Kad ga ispriča, gromoglasan smijeh će se prolomiti unutar broda dok će vani biti tajac i vječno pitanje u glavi "čekaj, kako misli... ne kontam...?"
Biće svi ko posrani kad Bosanci krenu sa svog posljednjeg i najvećeg  teferiča na Zemlji. Najviše će biti posrani Hercegovci što su se odcijepili a ponajviše ovi iz Livna što se nisu izjasnili kao Bosanci na zadnjoj pijanci iako su bliže Bosni nego Hercegovini. Pred njima će se zatvoriti velika hidraulička vrata, upaliće se antigravitacioni uređaji, zabrujati motori i uz "zvijezda tjera mjeseca..." veselo se vinuti u zrak. Odoše Bosanci da se nikad ne vrate. Sve su pokušali da ih se shvati i prizna kao ozbiljan i sposoban narod
Ionako nikad nisu bili sretni na ovoj planeti.

P.S. Nastavak slijedi kad sletimo.

Do tada, srdačno Vaš
Kontinentalac na moru

*Jako aktivan u doba NOB-a, jedan od titovih suradnika. Čest pojam u Titovim stazama revolucije i na bočnim stranama bagera. Obožava treset, mrzi glinu, tad mu mašine najviše pate. Jede jednom ali mnogo, pije često, ali zna granicu. Igricu koju bi volio da ima niko neće da sponzorira, jer su njegovi bageri pali u zaborav sa padom bivšeg sistema a na vlast dođoše neki novi klinci, katerpilari i volvoi.

N.B.  BEZ DOZVOLE AUTORA (NIJE ODGOVORIO) OBJAVILA I ILUSTROVALA NA VLASTITU ODGOVORNOST: tetkainternetka

http://alabrale.blogger.ba/arhiva/2010/03/02/2445456



02.08.2010.

POGLEDI SA STRANE: MIKI NE RAZUME KAKVE VEZE IMAJU MUZIKA I POLITIKA?

Srce na cesti

Ništa od svega toga. Izgleda da je i muzika u eteru priterana iza ograda novih govornih i državnih područja...

       Miki*
 Miki ne broji i ne štedi radne sate, to mu pomaže da zaboravi i preseče vezu između sebe i nostalgije. Rad mu je najbitniji, samo ponekad uz staru kasetu domaće muzike dozvoli sebi prisustvo prošlog vremena brojeći dane do budućeg odmora.

Miki automobilom putuje kući na odmor. Gluvo je doba noći i tamo gde je put ravan kao u Slavoniji opasno je pospan. Pritiska dugmeta na radiju tražeći stanicu sa dobrom muzikom; najpoželjnija je ona iz stare Juge. Treba mu muzika koja budi metabolizam i sećanja koja bude. Što više traži to je nervozniji, ništa, baš ništa u dometu. Ili čuje novu nepoznatu muziku ili onu staru čiji su izvođači lokalni. A baš bi voleo da na autoputu nekadašnjeg „Bratstva–jedinstva“ sluša Par godina za nas–EKV, Možda sam lud–Galija, Možda,Možda–Laki pingvini, Marim ja–Đole, Kad hodaš–Riblja čorba, Siđi do reke–U škripcu, Spiritus–Džakarta, Jugoslovenka–Peđa D’Boj, Ona se budi–Šarlo akrobata, Zlatni papagaj–Električni orgazam, Kreni prema meni–Partibrejkersi, Biti ružan pametan i mlad–Pekinška patka, Maljčiki–Idoli, Skakavac joj zaš’o u rukavac–Laboratorija zvuka, Zašto ne volim sneg–Smak, Zeleni zub–Disciplina kičme, Voli te tvoja zver–Divlji anđeli, Kontrolori–Beograd...

Ništa od svega toga, izgleda da je i muzika u eteru priterana iza ograda novih govornih i državnih područja.

Miki ne razume kakve veze imaju muzika i politika?Zna da je sličnih slučajeva bilo oduvek, zna da jugoslovenska muzika nije izuzetak. Misli na ekstremne slučajeve, na Vagnera i antisemitizam, misli na sving koji je bio zabranjen u Trećem rajhu zbog njegove veze sa afričkim i jevrejskim muzičarima, zna da jedna religija smatra da je muzika razlog za naglu smrt jer se pri tome nervne funkcije destabilizuju (tačno, koliko puta je Miki uz neku pesmu „umirao“), zna da je nekada ženama bilo zabranjeno da sviraju u crkvi, zna da su neki instrumenti,kao tambure i doboši,bili zabranjeni, seća se prekora Vatikana Madoni, zna da postoje zemlje u kojima se muzika automatski povezuje sa drogom, zna da postoji selekcija ko će uživo a ko neće nastupiti u jednoj ili drugoj državi, zna da od klijentele i vlasnika kafića zavisi da li se sluša naša ili i njihova muzika. I zna da sa ove i one strane granice ljudi i dalje slušaju jugoslovenski pop-rok.

Krajem sedamdesetih i osamdesetih muzička jugoslovenska scena je bila bogata, za svačiji ukus, danas je ukus gorko splasnuona promociju domaćeg glazbeno-muzičkog sastava. Možda zato što je devedesetih svirana drugačijamuzikai što su pojedini monotono duvali u ratne trube? Možda zato štose nekadašnja braća i dalje molovima i durovima prepucavaju paleći raju? Možda zato što danas govorimo različite jezike? I što pored neke pesme/pjesme/pisme na internet stranicama i dalje čitamo bezvezne komentare koje savršeno (ne)razumemo?

  

Tu negde iza Šida Miki pronalazi stanicu koja muzikom pozdravlja njegove misli. Kreću:Nedeljni komentar–Azra, Zašto praviš slona–Dino Dvornik, Obična ljubavna pjesma–Aerodrom, Treba imat dušu–Atomsko sklonište, Ima jedan svijet–Stijene, Ena–Haustor, Jer ljubav je–Boa, Program kompjutera–Denis i Denis, Moja prijateljica–Ksenija, Crno-bijeli svijet–Prljavo kazalište, Kao mačka–Fit...da bi kod Male Krsne zapevao refren: „A na radiju je bila ljubavna pjesma, moja ruka na tvom ramenu, tamo na cesti mi je ostalo srce na vrućem asfaltu.“

http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Srce-na-cesti.lt.html

*Miodrag Stojković (rođen 5. jula 1964. godine u Leskovcu) je srpski istraživač iz oblasti genetike.


01.08.2010.

FACEBOOK FOR BEGINNERS - ФЕЈСБУК ЗА ПОЧЕТНИКЕ

Kruško i Fejsbuk

 Piše: Zoran Teofilović*

Subota popodne, Kruško je bio u onom zajebanom raspoloženju kad nostalgija i sjećanja naviru a on ne zna da to ispusti iz sebe pa nazor trpi. Znojio se on tako i pjevušio je onu staru:
- Prijatelji stari gdje ste, da li ću vas ikad naći?
Nije on znao da to pjeva gospoja Tereza, nije to ni bitno, on je i onako toj pjesmi dod’o jednu novu turbo-pink dimenziju, pa je sve to neartikulisano pojanje više ličilo na Marinka Rokvića nego na nekadašnju zvijezdu pariskih glamura – Kesoviju.
Ne prođe malo, a njegov psihodelični “poj” pođe se polako stapati u isti ritam sa zvukom energičnih koraka njegove životne partnerice, koja je ‘nako feministički stupala u living rum. Kruško je znao odma’ da nešto nije u redu. Mora da je opet ostavio dlake na sapunu maloprije kad se tušir’o i već je zaustio da nešto kaže, kad će ti Kruškinica:
- Kruško, jesam ti milijon puta rekla da ne koristiš bijele peškire za tuširanje?
- Jesi.
- Pa…?
- Šta pa?
- Bio je prvi na vrhu pa ja uz’o.
- Znam, bolan Kruško, ali znaš, rekla sam ti to više puta, nije još izmišljen taj program na veš mašinama koji će ukloniti fleke. Jebiga, zato sam ti i kupila one tamno smeđe samo za tebe, a bijeli su za goste.
- Dobro sad, izvini, neću više…
Reče to Kruško pa nastavi pjevuljiti onu od maloprije.
- Prijatelji stari đe ste, da li ću vas ikad naći... I tako iznova & nanova.
Sluša Kruškinica jade mladog Kruške, pa joj se jadnici sažali što ga je ukorila maloprije, pa sve misli kako da to ispravi.
A ovaj samo jedno te isto:
“Prijatelji stari đe ste, prijatelji stari đeee steeee?" Toliko je on rev’o da bi neko mog’o i pomislit’ da bi se svi ti prijatelji (koje Kruško doziva) nekim čudom mogli i počet’ javljat’ samo da ovaj prestane arlaukat’.
Naposlijetku Kruškinica reče:
- Što se ba Kruško ne upišeš u Fejsbuk?
- U šta?
- Na Fejsbuk, tu ti sada svi idu. To ti je k’o kad odeš na prelo, al’ preko kompujtera.
- Ma đe to more bit’ ?
- Ajd da ti pokažem.
- Jes’ ti već išla na prelo, mislim na toji buk?
- Fejsbuk, Kruško. Fejs ti znači lice a buk ti znači knjiga.
- Lice,knjiga... lice-knjiga. U nas nisu nosali knjige na prela.
Kruškinica na te riječi pogleda u nj sve s pogledom izgubljenog jelena obasjanog farovima FAP-a.
- Deder ti to meni pokaži, odma’.
- Ajd, e’o vidiš ovo je moj Fejsbuk, a ovo su prijatelji, vidiš!
- Auuu vidi vidi, a šta znači ovo u zagradi 126?
- To znači da imam 126 prijatelja
- 126 prijatelja?
- Ja bolan, ponosno će ti ona njemu.
- Pa da te ja nisam priveo iz one vukojebine, ti ne bi vidila 126 insana u svom životu.
- Uf, uf…
- Pa da te ja nisam spustio s planine, ti ne bi ni znala da je rat bijo onomad.
- Uf uf..
- Čuli bi vi gore u planinama ekplozije i dentonacije pa bi ti rekla materi, vidi mama što nešto gruva a nebo vedro. K’o da će bit’ neke salauke.
- Uf, nemoj ba Kruško sad, nego nije to sad toliko ni važno.
- Šta nije važno, deder pokazuj prijatelje da ja vidim.
- Pa Kruško, poštuj moju privatnu impontenciju, nije ti ovo Bosna!
- Joj, jesam ti rek’o da učiš ove stručne riječi. Nije impontencija nego emancinpacija, jebem ti kruščik! Nego otvaraj prelo da vidim komušanje. Nemoj da ti tastaturu prošetam kroz otoji mini val u tebe.
- Dobro, ne moraš se odma zajampurit’, evo sad ću ja to….
Gleda Kruško prijatelje te će ti tu i tamo - "vidi ove tvoje kume... ma ja, znala je s te’nikom, pa ona ti je prva muzla krave sa onim električnim podmuzivačom na baterije. A vidi i ove, kad smo već kod krava, s ovom si čuvala krave".
- Nemoj da te čuje jadan ne bijo, ona sad govori na Fejsbuku da je iz Sarajeva.
- Uf, da ne govori da je sa Marjanovog Dvora?
- Marijin Dvor - tako se kaže. Joj, ništa nisi načitan Sarajeva. Jesam ti rekla da učiš, nemoj opet da u njiovom društvu ne znaš osnovne. Baš Čaršija, ćevapi kod Haseta, Marijin Dvor, papak, šaner, haver itd… Ako to ne znaš gotov si, neće te Sarajlije primit’ u sebe i reći će da si pravi vozar. Moramo se uvlačit’ inače smo gotovi.
- Jest, jest, Marjan je brdo u, u Šibeniku. A ko ti je ovaj Cviko?
- Ma, ne sjećam se.
- Kako ne sjećaš, pa kako je on uš’o tu u tvoju, u tvoj buk ?
- Pa pozv’o me čoe’k.
- Šta pozv'o?
- Pa pit’o me da mu budem prijateljica.
- Ja budale, ti si udata žena, kako ćeš mu ti bit’ prija… Čekaj malo, pa ti si pristala?
- Pa, jesam Kruško, pristala sam. Tako ti to hoda na Fejsbuku.
- Šta ba hoda, ako te šćepam neš’ prohodat više.
- Smiri se ba Kruško, sve je to bezazleno.
- Šta bezazleno, ašikuješ s Cvikom. Ajd što ašikuješ, neg’ to cjeli svijet vidi i zna osim mene, ženska glavo. Odma’ da si ga udaljila otale, iz svog, jebem ti kruščik, iz tog buka. Đe ćeš s tim mišom, čekaj da vidim ko još ima tude.
Piči Kruško po prijateljima pa se sustavi kod jednog.
- Vidi nam komšije što se skock’o!
- Nije se on skock’o Kruško. To su ti hrvatska znakovlja.
- Kru’ te molovo. Šta on ima s Hrvatskom, nije nikad iz opštine iziš’o. Pa njemu je bilo otić’ četvrtkom na sajam k’o Guliverova putovanja.
- A vidi ovog, ovaj ti moj školski, đe njega nađe. Hm, i on u nakom dresu. Ček ček, kaki je ovo grb, ovo su neki orlovi…
- To ti je srbijanski dres. Joj, ništa ne znaš…
- Ma nemoj. Pa jel’ ti znaš da ovaj moj školski kolega, jel’ ti znaš da je on na času geografije tražio republiku Srbiju neđe gore oko Islanda. Jel’ znaš ti to? Pa nastavnik se nije mog’o suzdržat nego je i on plak’o zajedno s nama.
- A kaki ćeš ti Kruško dres, da izvineš, navuć na sebe?
- Joj, joj, mal’ ti ne reko šta ću navuć. Neću ništa, skinuću se go pa ćeš me tako uslikat. To će najbolje objasnit’ moje opredjeljenje i duševno stanje….
Šara ti Kruško dalje po slikama prijatelja, kadli prid kraj nabasa na jednog tamnoputog mladića.
- Ko ti je ovaj Obama ?
- Ma de Kruško, to mi je radni kolega Bikila Abebe. Radimo zajedno u proizvodnji. Pa neću valjda njega odbit’?
- Kako vidim, ti nikog ne odbijaš. Uf, šta da ti radim?!
Kruško se rasrdi pravo, pa gru, puče šakom u zid. Pa šaka prođe kroz zid i udje u spavaću dok Kruško, k’o oni Komperfild kad je prolazio kroz kineski zid, ostade u primaćoj.
- Jebem ti američke zidove i ko ih napravi – reče Kruško pa se okrenu prema ženi i povika:
- Odabi s tih porno stranica, ispisuj se, jebem ti slatki grijeh. I Brenu!
Nakon malo razmišljanja Kruško opet povika.
- Čekaj, ne isključuj, ništa ne briši. Upisuj mene pod hitno, da im ja uputim par poziva na saradnju.
Kruškinica pohita brzo u roku odmah.
- Ok, Kruško, ime i prezime, to znamo, drugo pitanje – Sex?
- Šta seks? Pa oni odma’ u čelo. Nema ni uvoda ni predigre, pravo u direkt. Dooobro, igraćemo po njiovim pravilima. Piši ‘vako “I like sex!”
- Ma ne Kruško, oni pitaju…
- Aha, znam znam oni hoće kratke odgovore a ne Markove konake, piši “Jes”.
- Ma Kruško, pitaju te muško ili žensko.
- Jebem ti kazanicu čvaraka, pa jel tu nastrane primaju? Jesu se i tu infiltrirali i naguzili, naguzim im se matera, jel’ i tu parade organiziravaju, majku im vazelinsku?
Reče to Kruško, stisnu pesnicu pa krenu ka suprotnom zidu.
- Jooj, Kruško nemoj opet u zid, napravićeš promaju. Pitaju te jesi li ti muško ili žensko!
- Pa šta ti misliš?
- Pa ja znam.
- Pa koji me kunjac onda pitaš?
- Pa dobro, u pravu si, ok, da vidimo, sad je na redu avatar.
- Čega?
- To ti je slika, treba stavit’ sliku. Znaš, neko stavi svoju, neko od djeteta, neko od kućnog ljubimca i tako.
- Aha, stavi i ti sliku od našeg Pavarotija!
- Ma nemoj Kruško, nemoj to, čo’ek je pokojnik. Umro nedavno, ne valja se s tim sprdat’.
- Pa dobro, moremo mu promjenit’ ime, eto more Sisoje. To nam je ljubimac, pazimo na njega više neg’ na djecu. Djeca ga vole a i mi ćemo ga u slast pojest kad bidne klanje. Doduše, nije nam kućni, al’ men se ščini da more proć’ pod ljubimac.
- Nije ljepo da ti krmeća glava stoji ispod imena. Treba nešto što malo više nekako definiše tebe, kao personu, tvoj karakter i životna načela.
- Znam, uzimaj aparat i slikaj mečku ispred kuće!
- Misliš da je to dovoljno?
- U pravu si, treba nešto skuplje, danas svaka šuša vozi mečku. Izvezi mečku na ulicu pa slikaj kuću i u’vati je što veću moreš, da se vide oba balkona i trokevi.
- To je već bolje, odo’ odma izvest mečku.
- Čekaj, ženska glavo, sad sam se sjetio. Ostavi mečku, uzmi aparat pa poteci dole niz ulicu pa slikavaj onu na ćošku sa četiri balkona i tri garaže, pa ćemo nju postavit pa nek vide dušmani kako je Kruško uspijo priko jaruge i kako živi ronkfeler.
- Hoću Kruško, evo letim iz ovijeh stopa, a ti smišljaj šta ćemo postavit’ od muzičkih spotova. To ti je glavno. Moraš bit’ kul, inače nema prijatelja. Isto tako protabiri slike da postavimo.
- Ma to neće bit’ problem. Startat ću s onom kad sam se prim’o u pijonire, da idemo nako krolonoški…
- Nemoj nju ba Kruško, nekako si mi glavat’ na njoj.
- Hm, more mali Kruškica sredit’ ju u fotošopu.
- Ma nemoj, nisu izmislili još taj alat tamo da bi to moglo…
- Dobro, evo demokratski popuštam. Ej, znam, staviću onu kad sam nosijo štafetu, znaš onu, tebi je bila draga, na nju sam te nekako i prikobario.
- Ma kak’u štafetu, crni Kruško, ne spominji. I zidovi danas imaju uši.
- Il’ onu iz partijske knjižice, za nju sam se lick’o satima.
- Izvini Kruško, al’ ja tebe moram nešto pitat al’ bezobrazno.
- Pitaj ženo, ajd da i ja to doživim…
- Koji je tebi krasni kurac?
- Jel’ ‘oćeš ti imat prijatelje ili neš ?
- ‘Oću, pa uvijek sam ih imo - prošaputa Kruško kad se malo povrati sebi.

            

- Im’o, Kruško, im’o, to je prošlo vrijeme. Sad moraš drugačije, moraš sukat uzduž i poprijeko. Ako nisi im’o uspjeha kod ženskinja moraš pisat da si bio kurvar, ako nisi nikad pio, moraš pisati i prisjećat’ se pijanki i pića. Kontaš? Sve što nisi bio – pišeš da si bio. Sve što nisi sada - pišeš da jesi sada. I uspjeh je zagarantovan. Evo, na primjer, napisaćemo da voliš jogu, da si vegeratijanac i da se aktivno zalažeš za “Free Tibet “.
- Šta? Šta je Tibet ? Čekaj, čekaj, ti - to je čaj, a bet - to je opklada…a more i šišmiš, pođe Kruško da prevodi sa engleskog.
- Šta ja znam šta je, al’ sad se svi zalažu za njega, k’o ondak prijam za Bosnu, dok nismo svima se na glavu popeli.
- A muz’ka? Šta bi tu mog’o?
- Pa ne znam, niko ne stavlja ove narodnjake i ove sto se guzeljaju što ti ne smećeš kad gledaš?
- Ma ja, danas sve rokeri, a sjećaš se kad Halid naniđe nemereš nasmagat stolica u domu kulture.
- Kruško, idi onako umjereno, znaš kako su nas učili.
Pa oboje u glas: Sarajevska rok škola! Rekoše oni to, pa si dadoše haj fajv.
- Eh njiha još i mogu, puno su slični ovim mojim, turbo, samo mi nemoj onije narkomana što sipaju heroin u drogu.
- Zar i to rade ?
- Ma ja ba, sve oni čupavi, kad stanu otresat glavom ko naša bikulja kad se zaobada. I to sve nešto objesno i ljuto, neki bunt jebote, ‘oće da ruše poredak jebem ti sunac.
- Nego idi sad ženska glavo, slikavaj onu kuću od komšije dok nije mračak pao pa da nastavimo.

*Zoran Teofilović rođen je 1969. u Derventi. Do 1991. godine živio u Bosanskom Brodu gdje završava srednju mašinsku školu. 1988. Upisuje fakultet u Slavonskom Brodu i pohađa isti do 1991., kada, uslijed ratnih zbivanja, odlazi u Njemačku. U Njemačkoj ostaje nekoliko godina, sve do 1997. godine kada biva protjeran. Od 1997. godine stalno nastanjen u Americi. Pomalo piše, čita…

http://www.e-novine.com/entertainment/entertainment-reportaza/39504-Kruko-Fejsbuk.html

— Zoran Teofilovic, IT Manager, Imlek Director of Technical Services Aspirus, Inc.

Aspirus, Inc. is a community-guided health system based in Wausau, Wisconsin that provides leading heart, cancer, gastrointestinal, spine, and neurological care. It serves 14 Wisconsin counties and the Upper Peninsula of Michigan through Aspirus Wausau Hospital, more than 30 primary and specialty clinics, an affiliated hospital, and physician network, nursing home care, and regional home health and hospice services. From its origins as a community healthcare provider, Aspirus quickly evolved into a comprehensive health system through organic growth, acquisitions, and partnerships. In 2007, Aspirus recorded 14,659 admissions and 72,580 outpatient visits, and it is licensed for 321 beds.

TRLA BABA LAN